Један од њих, шездесетих година прошлог вијека, нашао је пушку под старом буквом. Пушка к'о пушка, ништа чудно, с обзиром на страшне битке које су протутњале овом Љепотицом. Пажљивије гледајући, с друге стране овог стабла нашао је костур у сједећем положају. Ту је била и војничка опрема. Ријеч је било о двадесетогодишњем младићу из Крагујевца, припаднику четничких формација. Претпоставља се да је рањен ту и скончао.

На основу докумената која су иоле сачувана, на разне начине покушавало се доћи до породице покојника. Послије пар година (мора се имати на уму тадашњи проток информација, као и то да се није могло јавно распитивати и причати о догађају) стигао је одговор да ове породице више нема - комунисти су је уништили!

Ова кратка прича можда и најбоље описује сву трагедију нашег народа у крвавом II свјетском рату.

Ипак, ратови су знали исписати и најљепше љубавне бајке.

Кад је Митар Томов, након жестоке борбе за брдо Раткамен, у горњем току Неретве, у подножју брда, пронашао рањену партизанку, није ни слутио да ће му тај сусрет увелико одредити даљи животни пут. Момче од једва двадесетак година, ипак забрадатило, на њему реденици, на глави шубара и кокарда. Ту ноћ су поразили партизанску јединицу и одбранили Раткамен.

Кад га је видјела млада партизанка да јој прилази, онако беспомоћна, мислила је да је са њом готово. И рука и нога поломљене, сва у крви боје петокраке на челу.

Митар јој приђе и рече да се не плаши. Подиже је у наручје и однесе у Копривницу, шумом обраслу висораван, гдје је била чобанска колиба под сламом. Ту је кријући, да нико не зна, лијечио и хранио прелијепу Херцеговку. За тих три мјесеца није је питао ни како се зове. Мало су уопште и причали, тек ако би је упитао боле ли је ране и наговарао да поједе ону цркавицу што би јој донио.

Крајичком ока би јој мотрио на црне увојке косе и обнажени врат којег је ослободило откопчано дугме на њеној кошуљи. Кад би им се погледи срели, бјежали су и једно и друго с очима на супротне стране, баш као и војске којима су припадали.

Једну ноћ партизани освојише Раткамен, Миле се повукао, није стигао ни да јој се јави.

Послије завршетка рата, стицајем неких сретних околности, млади четник остаде жив. Уз неку блажу казну претече, за разлику од многих.

Скитарао се сам по Херцеговини једно вријеме, нико не хтједе да га прими ни на какав рад. Веле он је банда.

Трбухом за крухом обрео се у Војводини, на једном салашу да тражи посао да не крепа од глади. Дроњавог капута и скоро бос, свратио је на неки бунар да се напије воде и одмори.

Дође тада једна девојка с кантама по воду. Он и не гледа у њу, док она пометну канте и приђе му.

- "Ти си био четник, познала сам те! Сјећаш ли се катуна у Копривници код Коњица?"

Митар прво претрну, па се трже. Познаде јој глас. Да, то је она. Загрлише се.

Искра љубави што се упалила у чобанској сламeној колибици у Херцеговини, распламсала се у равној Војводини.

Никад их нико више раставио није, до краја живота.