НЕЗАСЛУЖЕНО, међу највећим књижевницима, које је Херцеговина дала, нема Тешана Подруговић (1783-1815. године), родом из Казанаца, народног пјевача кога је Вук Караџић највише цијенио.
Очито, са Тешаном савремена књижевно-критичка мисао има неки проблем. И даље га третира само као казивача народних пјесама, дакле као надареног репродуктивца , као једног у дугом епском ланцу, а не као аутора!?
Наравно, та тема се и теоријски може расправљати, јер, постојали су пјевачки који су памтили и преносили епске пјесме онако како су их чули, али било је и оних, као што је био Тешан Подруговић, у којима су се оне мијењале и наново обликовале, тако да се ту већ може говорити о ауторском дјелу (наравно, у еским околностима) а и о умјетничкој кодификацији једног књижевног израза.
КОЛИКО је такав Тешан Подруговић вриједио Вуку Караџићу, говори и чињеница да је Тешан “аутор” најпонатијих пјесама којим су се деценијама пуниле школске лектире (нпр."Женидба Душанова", "Марко Краљевић и Љутица Богдан", "Марко Краљевић и Вуча џенерал", "Женидба Марка Краљевића", "Марко Краљевић познаје очину сабљу", "Марко Краљевић и Арапин", "Марко Краљевић и Муса Кесеџија", "Марко Краљевић и Ђемо Брђанин", "Цар Лазар и царица Милица", "Новак и Радивој продају Грујицу", "Женидба Стојана Јанковића", "Сењанин Тадија", и друге) Вук је из Тешана “исциједио” све што је стигао. Осим пјесама, записао је и двије данас добро познате народне приче: "Међед, свиња и лисица" и ону која има посебан углед међу бајкама - "Међедовић".
КОД ТЕШАНА , Вук је одмах уочио његову оригиналност: “премда има доста људи који знаду много пјесама, али је опет тешко наћи човека који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић (бог да му душу прости!) био први и једини између свију које сам ја за ових десет година налазио и слушао. Он је био родом однекуд између Босне и Херцегрвине и изнајприје је био трговац, па после убије некака Турчина који њега ћео да убије и тако проспе своју кућу и отиде у хајдуке, и као хајдук 1807. Године побјегне у Србију. Он је врло лијепознао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) млоги пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с такима сам ја кашто имао муку)”