Ових дана, кадa обележавамо стогодишњицу упокојења Алексе Шантића, великана нашег песништва, подсетићемо на мање познате чињеице о његовом боравку у коњичком крају, на Борцима и Борачком језеру.
Борци су по свом природном положају и Борачким језером били богом дани за излете и одмор. Долазиле и пролазили путописци, сликари, истраживачи. Познати научник Јован Цвијић мерио је дубину и ширину Борачког језера. Академски сликар Лазар Дрљача, сликао и стварао у Шантићево доба и у његовој вили. На Борцима остаде 40 година. Сахрањен је поред Шантићеве виле.
Да подсетимо, аусторугарски поглавар Босне и Херцеговине барун Бенко, опчињен љепотом околине, саградио је (1902.) вилу на Борцима, изнад живописног Борачког језера. Често је са друштвом долазио у лов на Прењ и дуже одсједао. Он је био попут ових садашњих европских посредника у БиХ од Билта до Шмита. Кад је напуштао Босну и Херцеговину, 1911. вилу је продао породици Шантић из Мостара.
Алекса је дуже време у њој боравио пошто су 1913. године, због српских и родољубивих песма, од аустроугарских власти протерале из Мостара у Коњиц на Борке. ,,Док је био на Борцима, Алекса је чешће долазио нашој кући, у нашу кафану коју је држао мој отац. Била је то једина кафана на Борцима и шире. Волио је са сељацима да сједи и слуша њихове приче и надмудривања. Али се држао отмено. Није упадао у њихове приче и наклапања. Добро је читао мудрост и лукавост сељака. Покојни отац је причао да су га ословљавали само са „газда Алекса“ сећао се Илија Сарић, син Саве власника кафане на Борцима у то време.
Стари Борчани су га добро познавали. Са многима је разговарао, сакупљао је и записивао народне пјесме. Док је боравио на Борцима једно време са њим је дружио и Светозар Ћоровић, један од најпознатијих српскох приповедача у херцеговачком крају, брат познатог историчара Владимира Ћоровића. Често им је друштво чинио и Стеван Шиниковић, рођен на Борцима, недалеко од Виле, први свештеник мешатанин у коњичком крају. Службовао је Бијелопољској парохији код Мостара. Више од педесет година часно носио свештенички крст и мантију. Много је помогао у изградњи Светосавског дома у Коњицу који је освештан на Митровдан 1904.
Био је то први Светосавски дом у Босни и Херцеговини. Изграђен добортом и прилозима више од 140 приложника, од тога 80 ван Коњица, од Мостара, Сарајева до Трста. Дом је освештао митрополит Захумско-херцеговачки Петар Зимоњић. У чаршију се слегао сав српски народ. На улазу у Дом сприједа златним словима је писало Дом Св. Саве. Песник Алекса Шантић, не само што је Дом даривао скоро највећим новчаним прилогом (20 круна) већ је за ту свечаност довео пјевачко друштво „Гусле“ из Мостара. Остао је запамћен њихов наступ, како од жељезничке станице до Дома пролазе кроз шпалир од 2000 Срба и оптоздравља им Живили ми Срби коњички. У тој маси народа био је велики број муслимана и Хрвата.
После сарајевског атентата, на Видовдан 1941, аусторугарска власт ухапсила је 40 наугледнијих мостарских Срба, међу њима и свештеника Стевана Шиниковића заједно са Светозаром Ђоровићем. Његов брат Владимир, историчар записао је: „У Мостару је првих дана било затворено око 40 грађана најбољих: Алекса Шантић, Атанасије Шола, Светозар Ђоровић, поп Марко Поповић, др Урош Круљ, Ристо Бошковић, Манојло Јелић, Ристо Радуловић, Лука Грђић, Чедо Милић, Смаил-ага Ћемаловић, др Мурат Сарић, поп Стеван Шиниковић, Ристо Сјеран, Ђорђо Лабало и други. Послије су почели да их растурају, неке у интернацију, у Арад или Нежидер и послије у Жегар код Бихаћа, неке у нове затворе, а неке у војску.” (Др Владимир Ћоровић: „Мостар и његова Српска православна општина“ Београд, 1933)
И тако, прође 120 година од изградње виле на Борцима, коју је после десетак година народ прозвао „Шантићева вила“. И данас је тако зову. За оног аустријског поглавицу Бенка не знамо да ли је ико чуо. И прође сто година, од Алексиног упокојења, он нам је све ближи и актуелнији. Његове родољубиве песме, порука млађим генерацијама, се памте и преносе с колена на колено.
