Многи наши аутори забиљежили су да је: "..августа 1903. године била несносива врућина. Чета аустријских војника, усиљеним маршем преко Леотара, дошла је на извор. Нагло окрепљење хладном водом главом је платио њих дванаест. Сахрањени су у војничком гробљу у Билећи, са великим спомеником .

О чему се ту ради?

Према њемачком натпису уклесаном у хладном камену, петнаесторо војника је, 20. јула 1903. године, изгубило живот испуњавајући своју дужност.

Али, шта се догодило тог понедељка, тако да је Билеково име постало познато по "Маршу смрти" широм Монархије и тадашњег свијета?

"А Билеки халáлмарс."

Три батаљона 2. брдске бригаде са 912 војника кренула су на тродневну вјежбу из своје станице у Требињу. Иначе, трупе Требињског гарнизона одржавале су ову вјежбу сваке године, током које би за три дана стигле у Невесиње. Иако би наведени марш, по неплодном и каменитом терену наших крајева, био тежак, нарочито љети, ипак је то требао бити рутински задатак за пук који је већ другу годину стациониран у Требињу.

Прва станица на том путу била је Билек, удаљен око 30 километара, гдје би се извела краткотрајна борбена вјежба против формација 6. брдске бригаде стациониране у Билеку. Међутим, тог понедељка, 20. јула, нешто је пошло наопако.

Након раног јутарњег поласка, борбена вјежба је у јутарњим сатима текла релативно глатко. Међутим, нагло је позлило команданту пука, пуковнику Иштвану Тороку, који је колима превезен у Билек. Руковођење је преузео пуковник Алберт Гринцвајг фон Ајхензиг. Док је дан одмицао а температура страховито расла, "у крајевима који немају ни сјенке", многи војници који су носили тешку опрему за марш, обучени у тамноплаве војничке јакне, почели су падати по путу. Иако су љекари пука стално извјештавали о растућем броју неспособних за марш, пуковник је ипак процијенио да пук може доћи до Билека. Његова одлука је имала фаталне посљедице.

Војници су у пакленим условима по страховитој врућини прешли последњих неколико километара пута. Невоље је погоршало и то што је вода за пиће углавном била потрошена, а није је било могуће допунити из цистерни поред пута. Неколико млађих официра, одбијавши наређења, заустављали су своје војнике и издржали највећу врућину у заштити импровизованих штитова од опреме. Ово је, вјероватно, спасило животе многим од њих. За то вријеме, капетан Јарослав Моравец, проницљиво је записивао сва наређења која су добијали.

Само је дио њих ушао у Билек. Остале, неспособне за марш, прикупила је екипа помоћи коју је послао гарнизон из Билека. Међутим, за петнаесторо људи није било спаса. Сви су били регрути у двадесетим годинама. Умрли су од посљедица сунчанице, а више стотина војника остало је инвалидима. Сутрадан су сахрањени у заједничку гробницу на војничком гробљу у Билеку.

Случај је прво подигла домаћа штампа, али је убрзо постала свјетска вијест: о томе су извјештавале чак и британске и америчке новине. У Монархији је случај дошао пред парламент, а умијешани команданти су изведени пред војни суд. Капетан Моравец се појавио као свједок, а као доказ служиле су његове забиљешке. На крају поступка изречене су благе казне (звучи познато?!) што је изазвало велико негодовање. Пуковник Турк је био у притвору два, а пуковник Грунзвеиг пет мјесеци. Ипак, убрзо су им каријере завршене јер су пензионисани.

Случај који је однио животе петнаесторо војника и који је у штампи назван "Билеков марш смрти", пуну деценију био је синоним за нехумано поступање у војсци. Оно што се тамо догодило могло је да се заборави само страхотама Првог свјетског рата.

Недавно је извршена санација наведеног споменика.