Иза низа зграда на Селимовића Мери, који су подигли ИБовци, прва на реду била је зграда Хамзе Селимовића (данашњи Маркет). У приземљу ове куће једно вријеме била је смјештена и пошта, а на спрату је становао Хамза са породицом.

За Хамзу се прича да је био трговац и привредник, изузетно богат, али и добар човјек. Имао је и три сина који нису имали ништа очево - описују их као разбојнике, а један од њих је био и под Стаљинградом у Ханџар дивизији. Када је Хамза био на умору, посавјетовао је супругу да у пећи изгори књигу дужника, да га синови не би брукали послије његове смрти (пошто су били кавгаџије и пријеке нарафи, бојао се њиховог "пасјалука"). Књига "сигурних дужника" је остала, а његова удова је свједочила да је у року пет година послије Хамзине смрти "свака жута банка" наплаћена.

Такође, послије одласка Талијана са ових простора и успостављања четничке власти у Билећи, у току Другог свјетског рата, Хамзиница је из Ластве (одакле је родом, а гдје је била избјегла) дошла на Селимовића Меру да "среди" сијено. Тада је пар четника примијетило, затим вријеђало и шамарало, а она је догађај пријавила Косту Уљаревићу, команданту мјеста. Косто је постројио војнике а Хамзиница је препознала двојицу - који су одмах кажњени са 25 батина волујском жилом по туру. Истовремено, Косто јој је обезбиједио и пратњу са сијеном до Моска. Иначе, Косто Уљаревић био је капетан црногорске војске, солунски добровољац, познат као Косто капетан. Као командант мјеста, а послије пада Билеће, одступио је до Словеније гдје је и ухапшен. Објешен је у Мостару 1945. године, уз помоћ лажних Билећких свједока, док се оваквим свједочанствима није придавало значаја.

На једној од фотографија видимо Селимовића Меру, гдје је поповска кућа у првом плану. На овој површини почетком октобра '44 ископано је више масовних гробница у којој су вјечну заједничку кућу нашли многи Билећани изгинули, побијени и стријељани тих дана и ноћи на крвавим билећким улицама.

Из већ описане куће Селимовићи су, због "виших државних циљева", преселили у нову кућу, непосредно уз гробницу (која је касније откопана и есхумирана). Старији Билећани су свједочили да Хамзагиница никада није дала да се то мјесто дира и на њему њешто гради. На тај начин је, бар једну од масовних гробница, сачувала од скрнављења сво ово вријеме.