„Пчелињак у манастиру Тврдош се интензивније развија посљедњих петнаестак година. Сва данашња друштва су настала, искључиво, разројавањем постојећих. Прва друштва смо наслиједили од оца Василија, који је био у манастиру Тврдош, прије него што ће отићи у манастир Завалу. Почели смо са четири-пет, да би дошли до данашње бројке од око 120 друштава“, каже јеромонах Порфирије, сабрат манастира Тврдош, који се први пут сусрео са пчелама и пчелињаком доласком баш у овај манастир.

„Уз оца Јована, који је у то вријеме проводио доста времена у манастирском пчелињаку, почео сам да учим, да се интересујем. Кад је он отишао на другу службу, за Америку, сабрат Макарије и ја смо наставили и мало, по мало укључивали и друге људе. Суштински, није нам било тешко да се снађемо у Јовановом послу, али смо сви осјећали одговорност да пчелињак напредује“.

Док се поред младог винограда и маслињака, пењемо стазом до пчелињака, пред нама се указује диван призор. ЛР кошнице и Јовановићке, свјеже офарбане у веселе боје. На свакој, краснописом исписани бројеви и уцртан крст. Пчеле весело зује. Не нападају непознате госте на шта јеромонах Порфирије додаје: „Сигурно има уноса! Зато нас не уједају“. И док отвара кошницу како би прегледао друштво, и он као и сви пчелари с којима смо већ разговарали, каже да би свијет много љепши био кад би народ могао да живи тако организовано као што живи пчела у кошници. Прича нам јеромонах и колико су пчеле чудесна и, још увијек, неистражена бића.