Да је пас човјеков најбољи пријатељ више је од крилатице, у шта су се увјерили сви који су макар једном имали пса као кућног љубимца те посебног друга. А како изгледа бити најбољи пријатељ псу и на његову оданост и љубав узвратити стоструко зна Драган Пејић, вођа Тима водича службених паса у Јединици жандармерије ПУ Требиње.  

Овај човјек, не само да је окружен псима на послу већ и приватно те их кући има чак једанаест! Очигледно је, без њих не може замислити живот па љубав давно спознату његује до данас, а пренио ју је и на супругу и троје дјеце, створивши окружење по свему јединствено за живот.

„Од дјетињства сам заволио животиње, посебно псе за које сам се везао уз деду. Био је ловац и имао ловачке псе. Обожавао сам с њима да се играм и проводим вријеме. Тако сам наставио и даље, а када се указала прилика у Тиму водича службених паса прешао сам одмах и данас радим оно што највише волим“, започиње Драган наш разговор.   

У Бањалуци је завршио средњу школу Унутрашњих послова, 6. класа, генерација 1995/99. година, а потом распоређен у ПС Билећа као приправник, да би након двије године прешао у Јединицу жандармерије у којој је већ више од двије деценије.

Обуку за дресуру паса положио је 2002. године у Братунцу у тадашњем Центру за узгој, обуку, дресуру и употребу службених паса и данас је једини дресер паса у требињској полицији. Како не би стагнирао, рече нам, редовно одлази на семинаре, на којима размјењује искуства са колегама из окружења, али и из Француске, Шпаније, Норвешке, Шведске...

Живи у Билећи, а у Требиње долази на посао. И није му тешко сваког дана прелазити километре овамо и назад када га у оба смјера којима хрли дочекују пријатељи – пси какве мало ко има. Припада оним срећницима којима је радни дан усхићење јер је, како нам са пуно љубави каже, привилегован радећи оно што воли. 

„Човјек се веже за животиње и да би са њима радио, на првом мјесту мора их вољети. Безусловно! Сваки пас је посебан и прича за себе, исто као и човјек. И са сваким је другачије. Један слуша перфектно, други иде за својим послом, трећи има страх, четврти хоће да угризе... Имао сам ситуације и да ме нападне и угризе пас, али то ме није спријечило да наставим да радим с њим. Најбитније је схватити до кога је, до пса или до мене који га учим и онда наћи начин како му прићи. Потребни су огромно стрпљење и упорност“, сугерише нам овај дресер непогрешивог инстинкта.  

Са псима ради све што се тиче обуке, дресуре, тренинга. Када стекну узајамно повјерење, а на првом мјесту љубав, онда све иде глатко.

„Када кажем да се бавим дресуром паса многи ме дочекају реченицом – А ви бијете псе?! Такве констатације су ми страшне. Не можеш ударати пса и никада то нисам чинио! Да бисте пса дресирали треба времена, пажње, стрпљења, упорности. Посматраш га, да ли хоће храну, играчку да се игра јер сваки пас је роб навика и мора се пратити његова психа и ослушнути шта воли. Ако имате агресивног пса и кренете на њега руком одмах ће вас угристи. Ако кренете на пса са урођеним страхом добићете још више страха код њега и неповјерење. Значи, само су важни љубав и повјерење. Једино тако можете да радите, све остало не пролази“, каже Драган.