Има у крај горњег невесињског поља село Лука и поред њега црква Милошевка, по предању у гробљу покрај ње је гроб Милоша Обилића. Знам ја да има још предања о Милошевом гробу, али ето, имамо и ми своје.
Више Луке је некад био велики манастир који су Агарјани за вријеме своје власти потпуно разорили и народ је једноставно вапио да опет сагради себи богомољу, макар и не била велика и сјајна као стари манастир, али је православни род српски хтио себи молитвено мјесто.
Елем, за вријеме Аустроугарске предадоше молбу у Срез да им се да локација гдје је данашњи храм и дозволи градња, сазнаше то Муслимани и Католици из околних села Крушевљани и Боровчићи те и они затражише исту локацију за богомољу по правилима своје вјере.
Аустријски управитељ издаде потврду да се локација и дозвола дају ономе ко први започне радове. Од Невесиња до Луке далеко, двадесет три километра пута. Треба вриједну човјеку пет сати добра хода! Срби некако сазнаше први, те да би први и започели радити помолише се Богу да им опрости тај гријех и по ноћи стећцима и мраморовима озидаше метар и по црквеног зида.
Кад ујутро дођоше хрвати и муслимани да ко ето почну своје богомоље, видјеше започет храм и повукоше се, а Срби сазидаше Цркву Успења Пресвете Матере Божије - Милошевку.
Прође читав вијек и још фртаљ од тада, измијенише се парохијски свештеници и генерације вјерника у Луци, прођоше царства, краљевства и друге власти, Милошевка остаде да свједочи своју причу, рељефима са стећака на спољашњости својих зидова.
Једном, неђе поткрај прошлог вијека умрије неко у селу и искупише се младићи да ископају гроб и ископају камену плочу за поклопнице како се то иначе у нашим селима ради.
Неђе на око метар дубине појави се ћошак од неког ранијег гроба. Није вала много штрчао, можда пет цената. Удари један од момака мацом да окреше тај ћошак да би се могао озидати гроб у земљи, како он удари тако звона завонише на цркви.
Покуша он опет, опет звона.
Пошто смо ми Херцеговци склони шегачењу, често и непримјереном, поставише стражара пред Цркву.
Удари овај опет, а звона се јавише, те они шта ће, копај гроб на другом мјесту.
Пошље су питали попа о том случају, поп звао владику Атанасија, овај реко "не дирајте ништа! Нека је светиња, али она ће се сама пројавити кад буде вријеме!" И тако остаде до дан данас.
Можда то и није Милошев гроб, можда је ко зна чији, али нити је то сасвим обична Црква нити сасвим обично гробље у Луци, као што ни Херцеговина никад није била обично парче земље под небесима.
Ако не вјерујеш мени ово што ти казујем, ено ти Младена, Срђена, Жељка, Милана или било ког Дуке, Жерајића, Телебака, па нек ти посвједоче да не буде да ја лажем и измишљам. Ето, провјери ако ти је до провјере. Ај сад у здрављу и памет у главу!