„Majka je oduvijek imala predosjećaj da ću se zamonašiti. Radovala se kad sam upisao Teološki fakultet i kada je vidjela da posjećujem svetinje, idem u manastir Ostrog i da poznajem dosta duhovnika i sveštenika, ali je govorila: "Nećeš se ti zamonašiti, ne dao Bog". Kad sam joj, poslije dugog razmišljanja i kad se to više nije moglo odlagati, saopštio da je sve spremno da se zamonašim, primila je to sa velikim, majčinskim uzbuđenjem. "Sine, ako je to tvoj izbor, neka je blagosloveno i neka ti je srećno", rekla mi je sa suzama u očima. Bio sam radostan što je tako brzo uspjela da savlada sebe. Otac mi je isto tako rekao i zaplakao. To mi je bilo jako teško. Majka je sto puta zaplakala, ali to sam nekako mogao da podnesem, njoj je bilo lako zaplakati. Ali kad sam video da mi je otac zaplakao, bilo mi je veoma teško“, pričao je više puta mitropolit Crnogorsko primorski Joanikije, podsjećajući se na početke svog duhovnog puta.