"Bio sam loš đak. Ponavljao sam i razred u srednjoj školi, jer me ništa nije zanimalo. A jednom su me izbacili zbog neopravdanih časova. Ma, ceo moj život je zbirka neopravdanih časova. I kad su slavili 100 godina te moje Treće muške gimnazije, pozvali su mene i Pekića, koji je bio, inače, hapšen u toj gimnaziji. Pozvali su nas u odbor za proslavu i da pišemo u almanahu koji je tad izlazio i ja sam hteo da napišem da je ta gimnazija bila za mene sprava za mučenje. I dan-danas me zanima zašto smo učili sve one budalaštine. I danas, kad sam negde na putovanju, nemam pojma gde sam. Mislim geografski. Nego pitam svoju ženu da mi pokaže na karti gde se nalazimo. Nama su predavali geografiju profesori koji nisu bili nigde dalje od Zemuna. Imao sam jedinicu čak i iz fiskulture. Jedino sam iz crtanja imao pet. Moj profesor Branko Stanković zvani Lale izbacivao me je iz razreda da crtam drveće, dok su moji drugovi morali da crtaju Getea ili Milosku Veneru. Imao sam privilegiju da iz njegovog kabineta nosim Milosku Veneru, držeći je jednom rukom za dojku, a drugom za butinu. Moj zadatak je bio da joj, kada je postavim na katedru, kredom obrišem stidne dlačice, koje joj je neka bitanga docrtala. Ubrzo sam bio izbačen iz škole zbog rekordnog broja neopravdanih časova, jer u školu skoro da nisam ni išao."
MOMO KAPOR
