Види ону звијезду...Види оне остварене снове...

Да ли се, понекад се питам, могу снови остварити и онда када ходаш небеским пространствима?

Када твоја слова жуборе као бисти планински поток...

Када ти се риме склапају у савршену симфонију....

Када твоја пјесма живи упркос неумитном точку времена. Времена које све ломи, крши, одбија од краја до краја па поново кроз жрвањ провуче... мада вријеме јесте мајсторско решето. Исто онако како те самеље тако и вриједностима додаје безвременски сјај.

Поезија Сергеја Ћука и даље живи.

Љубиње живи уз свог Сергеја, са својим Сергејом... Иако је подоста времена прошло од његовог упокојења.

И протекла два дана љубињска Просвјета је организовала 11. Сергејеве сусрете.

У петак је одржана промоција његове књиге „И опет ми пјесма“, а дан касније херцеговачки пјесници су одржали „Вече посвећено Сергеју“.

Голуб Јашовић, Славица Јовановић, Горан Вуковић, Ратко Поповић, Јован Братић, Драго Кундачина, Вукашин Лугоња, Олгица Цице, Здравка Бабић, Десанка Радић, Мишо Ђурић, Драшко Сикимић говорили су поезију...

И текла је ријека поезије а све је то, пажљиво гледао и пратио Сергејев отац , професор Рато.

Ех суза... кренула је многима, не само професору Рату него и многима. Сергеј и његова поезија живи и живјеће.

Све док тече слова, рима... и све док се стапају у пјесму. Ту савршену хармонију риме и слова.

А Сергеј је био ту са њима. Гледао све са спомен обиљежја на коме је његов лик уклесан. И звијезде се, учини ми се, заиграше поад Љубиња малог и ушушканог. Заједно са Сергејевим сновима који су постали јава. Јер лијепа поезија живи.

Наш Сергеј је једне ратне године написао:

... Кад не знаш шта, кад не знаш како.

Кад ти сунце за облак мине.

Знаш где сам зато дођи полако,

дођи до баште моје тишине.

Баште у којој поезија траје....