Majka je u smrt sina spremala ….
Milovala mu uvojke,
u nebo gledala
Odgovor od Svetog Dimitrija
Čekala…
A daleko gore, plameni jezici
Podno Veleži
A ispod ognja
Zmija palaca i vuk reži…

Hladnoća steže
Ledeni novembar
Preko srca brije…
Sa neba najednom
Oglasi se
Sveti otac Dimitrije

„Naprijed kolono
Samo pravo i ravno
Pod moje skute…
Trebam vojnike, junake,
Regrute…

A oni kreću…Ka zmiji lete
I Vuku što reži
Hrabro im u čeljust
Nevini idu
U plamen podno Veleži…

„Dimitrije mili….“ Majka vapi
„Samo mi sina kući vrati,
Đavolu Srbi, Turci, Hrvati…

Bog me po đavolu ženom stvori…
Ne, ne pričaj ništa Sveti
Ne pravdaj se, Ne govori….
Samo mi sina kući stvori…

„Oplela majka, čarape nove,
Ispleglala košulju svatovsku
O Bože slasti…
Samo mi Svetitelju
dijete kući vrati..
I jednom me u životu počasti..

„Evo, nikada više psovati neću,
I huliti na te…
Da oprostiš….Đavo nek nosi
I Srbe i Turke I Hrvate
I njihove majke u plamen gledaju
Čekaju da se djeca kući vrate…

A s neba muk…
Samo se plamen kroz noć diže
I ćuti Sveti Dimitrije
A znao je nekad, blagosiljati,
I brže, i ljepše, i hitrije

„Nemam više đece,
No njega jedna“,
skrušeno majka jeca
„Mi smo stari sve krivi
Nisu nevina djeca…

Oba sam oka isplakala
Kad sam ga na svijet donijela
A danas tebi dala
I dabogda
još stotinu isplakala
Samo ga kući dočekala…

Sveti otac i dalje ćuti
Pod Veleži plamen
I pušaka jeka
Daleka…
A onda kao iz dubine
Do majčinog srca glas se vine…

Dimitrije sveti,
Njegova riječ,
Ko zla kob ka majci leti
„Nećeš starice
čekati dijete dovijeka…
Kad jutro svane,
pogledaj ka nebu
Tamo ga traži…
Sin ti je, majko,
sa braćom svojom,
U četi junaka
Na vječnoj straži…