Nikola i Jela su se voljeli pa se i uzeli.

Nikola i Jela su troje djece, tri curice, izrodili.

Nikola se iz Amerike vratio sa novcem sa kojim je kupio veliko imanje na kome je sijao dobrotu a najesen je bila žetva plemenitosti.

Pričali su da takvog zidara kao Nikola nije „na daleko“ bilo.

I još su govorili da ima velika zgrada na kojoj i dan danas piše „Zgradu je zidao Nikola M. Iz Ljubomira. Trebinje.

Nikola je iz Amerike donio i zlatni sat sa inicijalima N.M.

Nikola je imao svoj svijet koji je nekada, kao siromašno ljubomirsko seljače, sanjao u rudnicima Bjuta u Americi.

Sve je, čini se bilo potaman.

Ali je Bog imao neke druge planove.

Odlučio je da ga sebi uzme iako je kod kuće imao Jelu i tri nejake djevojčice.

Ali Jela je bila „čoek-žena“.

Nije posustajala nikad.

Ni kad je bila loša godina pa je morala da založi Nikolin zlatan sat za nekoliko tovara pšenice.

Da djecu prehrani.

„Evo vi sat ljudi na zalog a ako možete da ga pričuvate da ga ne prodavate. Čim uzmognemo ja i đeca, doći ćemo po njega i zlato dati za ćaćin sat“.

Oni što su pšenicu zajmili su samo klimnuli glavom.

Kad je Jela donijela zlato da vrati sat rekli su da je „sat rat odnio“.

Poslije su i Jela i đeca čuli da je sat još u kući.

I da radi „ko doksa“.

„Dabogda im izdobrilo“, rekla je Jela i stavila tačku na tu priču.

A Jela je bila čoek žena.

I onda kad je nova vlast, na sasatnku u selu odlučivala ko i kako može dobiti penziju.

A Jela je vođela i znala više no drugi.

Znala je dosta o drugu Obradu ali je ćutala... odjednom se, nakon njegovog hvalisanja ustala i rekla: „Iza tvoga ljudstva Obrade niko se sakrio ne bi“.

Obrad je lupio šakom o sto i rekao: „Jeli nema penzije“.

Nije puno Jela žalila za penzijom.

Ali nije željela ni u „komunu“.

Silno imanje je Nikola ostavio. Njiva „Lužina“ je „zlato rađala“.

Gonili su Jelu da „lužinu“ da u komunu.

A Jela je sama preorala „Lužinu“ a narod je spjevao pjesmu „Neće Jela u družinu, uzorala svu Lužinu“.

I Jela se borila za svoje tri djevojke.

Jedna je postala sudija vrhovnog suda, druga učiteljica koja je slovima generacije i generacije ispratila. A treća djevojka je ostala da čuva Nikolino imanje. Nikad se nije udavala ni „očevinu“ ostavljala.

A za Obradove su mještani govorili „Nije ih bilo da su više vladali a da su selu manje uradili“.

Nema više Obrada ako ga je ikada i bilo.

Nema više ni Jele ni njenih kćeri.

Ponovo su zajedno, u rajskom naselju sa svojim Nikolom koji im je mnogo toga ostavio.

Pa i onaj zlatni sat sa inicijalima N.M. koji, kažu, i dalje „ko doksa“ radi.

Ostadoše Jelini i Nikolini potomci koji nam ovu priču, baš na Nikoljdan, krsnu slavu Nikolinu i Jelinu ispričaše.