Никола и Јела су се вољели па се и узели.

Никола и Јела су троје дјеце, три цурице, изродили.

Никола се из Америке вратио са новцем са којим је купио велико имање на коме је сијао доброту а најесен је била жетва племенитости.

Причали су да таквог зидара као Никола није „на далеко“ било.

И још су говорили да има велика зграда на којој и дан данас пише „Зграду је зидао Никола М. Из Љубомира. Требиње.

Никола је из Америке донио и златни сат са иницијалима Н.М.

Никола је имао свој свијет који је некада, као сиромашно љубомирско сељаче, сањао у рудницима Бјута у Америци.

Све је, чини се било потаман.

Али је Бог имао неке друге планове.

Одлучио је да га себи узме иако је код куће имао Јелу и три нејаке дјевојчице.

Али Јела је била „чоек-жена“.

Није посустајала никад.

Ни кад је била лоша година па је морала да заложи Николин златан сат за неколико товара пшенице.

Да дјецу прехрани.

„Ево ви сат људи на залог а ако можете да га причувате да га не продавате. Чим узмогнемо ја и ђеца, доћи ћемо по њега и злато дати за ћаћин сат“.

Они што су пшеницу зајмили су само климнули главом.

Кад је Јела донијела злато да врати сат рекли су да је „сат рат однио“.

Послије су и Јела и ђеца чули да је сат још у кући.

И да ради „ко докса“.

„Дабогда им издобрило“, рекла је Јела и ставила тачку на ту причу.

А Јела је била чоек жена.

И онда кад је нова власт, на сасатнку у селу одлучивала ко и како може добити пензију.

А Јела је вођела и знала више но други.

Знала је доста о другу Обраду али је ћутала... одједном се, након његовог хвалисања устала и рекла: „Иза твога људства Обраде нико се сакрио не би“.

Обрад је лупио шаком о сто и рекао: „Јели нема пензије“.

Није пуно Јела жалила за пензијом.

Али није жељела ни у „комуну“.

Силно имање је Никола оставио. Њива „Лужина“ је „злато рађала“.

Гонили су Јелу да „лужину“ да у комуну.

А Јела је сама преорала „Лужину“ а народ је спјевао пјесму „Неће Јела у дружину, узорала сву Лужину“.

И Јела се борила за своје три дјевојке.

Једна је постала судија врховног суда, друга учитељица која је словима генерације и генерације испратила. А трећа дјевојка је остала да чува Николино имање. Никад се није удавала ни „очевину“ остављала.

А за Обрадове су мјештани говорили „Није их било да су више владали а да су селу мање урадили“.

Нема више Обрада ако га је икада и било.

Нема више ни Јеле ни њених кћери.

Поново су заједно, у рајском насељу са својим Николом који им је много тога оставио.

Па и онај златни сат са иницијалима Н.М. који, кажу, и даље „ко докса“ ради.

Остадоше Јелини и Николини потомци који нам ову причу, баш на Никољдан, крсну славу Николину и Јелину испричаше.