Odvojite par minuta i pročitajte priču.
O dobroti, praštanju i toploj duši Svetosavskoj i Svetovasilijevskoj ...
Baš danas...

Bio neki u Trebinju „šuckor“.
Kažu da je jednog Srbina iz kuće pod batinama izvukao, a onda na austrijskim vješalama za noge vukao da bi ovaj što prije izdahnuo.
Kažu da je, na njegov nagovor, Austrijski oberstlojtnant odlučio da njegovu udovicu i njihovo troje djece pošalje u logor u Arad.
Kažu i da je taj nesrećni „šuckor“ isto veče provalio u podrume, prolio bačve vina, prosuo naćve ćita prepune, opoganio ikonu u kući i zapalio krov.
Priča se da je do Rumije dug put bio.
Mnogi su uz put, u vagonima smrti, poumirali.
A ona siročad i majka njihova, eto stigli.
Kažu i da je ta mučenica kao sužanj u austrijskom kazamatu, od svojih usta odvajala trunu suva hljeba kako bi djeci dan život produžila.
Glad je ogromna bila.
I eto, rekoše, i da je u Aradu od gladi i skončala malo prije nego li je „K und K“ monarhija položila oružje.
Kažu i da su đeca vratila na zgarište kuće, pokrila je nekakvom šindrom, a jedan plemeniti Trebinjac, „muhamedanac“ neka se i to zna, dao im jednu kozu da imaju đeca makar varenike popiti.
Zna se, bezbeli, da su đeca jaknula, porasla, braća su radila oko kuće i živog, a sestrica, najmlađa od njih, koliko je znala i umjela, kuvala i pospremala braći svojoj.
No, koju godinu poslije,  u gluvo doba noći, dok su oblaci „grlili“ Hercegovinu, a kiša topila posne vrtače, neko je zakucao na vrata.
Ušao je čovjek ogrnut austrijskom kabanicom, a za ruku je držao dijete.
Pod škiljavom svjetlošću „garbituše“ poznali su mu „zmijske“ oči.
To je bio onaj što im je ćaću u smrt odveo.
Tišina je kratko trajala, a onda je „zmijooki“ progovorio.
„Aman đeco ja oka sklopiti ne mogu godinama. U goloj se vodi budim i sanjam ova vašega kako se klati, gleda me sa onih austrijskih vješala. Gleda on mene kao da mi oprašta za sve što učinjeh. Čini mi se lakše bi mi bilo da me kako pljune, udari, naruži, kune.... Nego praštajte đeco ili ubijte. Evo ovo moje dijete, a evo mene pa presudite kome oćete. Ja meni, ja mom đetetu kako bi ovaj dug namirio“, reče i iz kabanice izvadi kratku pušku „moskovku“.
A ona se đeca smela, ne znaju šta če, kako da postupe...
Tek ona djevojčica progovori
„Od nas neka Vam je prosto“, reče. Braća su klimnula glavom.
A onda malena, tek veća od one moskovke skoči i otvori jedan drveni sanduk.
Izvadi komad sira i parče hljeba.
„Na čiko, založite, a dajte i dječaku. Možda ste gladni“.
Pogleda je „zmijooki“ sa neskrivenim mržnjom u očima. Okrenu se, stavi onu pušku pod kabanicu, uze dijete za ruku i užurbanim korakom ode niza stranu.
Nisu djeca ni došla sebi. a ispod kuće odjeknu pucanj.
Spustiše se po kiši u trenu dolje, a ispod jedne stijene, onaj dječak se sklopio oko oca koji je kao proštac na zemlji ležao.
„Babo moj. Babo“, plakao je dječačić.
Iz očeve glave curio je tanak mlaz krvi.
„Zmijooki“ se već rastao sa životom.
Hristos se rodi braćo i sestre.
I rodi i vaskrse.
I srce naše, i duša naša, i radost naša se rodi...
I vaskrse i vaskrsava.
Slava Bogu.