Beskrajna bjelina prekrila je Jugoviće.
Odavno Božić nije bio ovako snježan i hladan.
Odavno.
Narod bi rekao, zaotavilo se odavno pa valja malo i namučiti se.

A ako je Jovan za svojih 85 ljeta išta radio, to je radio. Mučio se. Od kada ga je majka na svijet donijela o Petrovdanu, kad su ih Turci protjerali u vrh Čemernice, u pećini gdje se čuo samo klokot potočića, za koji narod kaže nikada ne presuši, Jovan se patio.
Patio se izgoneći stoku, pomažući ocu tokom koševine, vukući bukovinu iz obližćnje šume i goneći je na pazar u Gacko.
Nikad čestito odmorio nije.
Do ovog Božića.

A i da hoće ne može nikuda. Snijeg je napadao do pola vrata. I još vije.
„E ove godine ni do badnjaka otići ne mogu. A vidi to Bog. Vidi. Vidi i razumije. U noge sam slab, starost sustigla, a i mećava sa Čemernice samo vukovima utočište pruža. A i ovo malo drva što ložim, donese Ljubisav. Sin pokojnog Marka. Studira u Sarajevu za doktora, a kad mogne dođe kući kod majke. I donese svima po neki tovar drva. Kad prvi oblaci nadvise Jugoviće i Ljubisav spakuje kofere i ode na Bjelave u studentski dom i nema ga do Svetog Đurđa. Bog mu dao svaku sreću. Dobro je to dijete. Kad postane doktor liječiće cijele Jugoviće. Ako ko do tad pretekne“, razmišlja na glas Jovan.

Razmišlja, a badnjak mu mira ne da. Bez badnjaka u kući....Kao da mu je neko ruku otkinuo, a on sa onim patrljkom pokušava cigar duvana da zamota. Ne valja se bez badnjaka, a opet ko će.
Niko. Niko pa opet niko.
Da je sreće, ko što nije, imao bi ko.

Četiri sina je imao. Četiri jabuke rumene je pokojna Ljubica, žena mu, odgojila. Pa onda otišla njima u krilo. A Jovana sama ostavila na svijetu. Da se pati.
Najstarijeg Simeona ubiše ustaše 1942. godine kad je selo branio od pomanitalih jurišlija iz Fazlagića Kule. Kad su ga pronašli mrtva u snijegu, pušku „italijanku“ mu iz ruke nisu mogli odvojiti. Sa njom su ga i sahranili. Pod dubom mu je grob gore, na vrh sela. On je prvi otišao Gospodu na raspolaganje.

Mlađi Andrija je otišao sa četnicima Milorada Vidačića. Naiđe vojska po Božiću kad Simo pogibe.

„Odoh brata osvetiti“, zavika Andrija i poleti ko vihor nizastranu. Džaba mu je pokojna majka govorila da se ne sveti nego da ostane u kući. Džaba. To je bio posljednji put da smo ga čuli i vidjeli. Neki rekoše da se kasnije pridružio Đurišićevim četnicima i nastradao na Lijevče polju. Tamo kažu najljepše žito talasa. A i kako neće kad raste na kostima najljepših crnogorskih i hercegovačkih momaka. Mučenika srpskih.

Treći sin Tomo je bio dobar, ali čudnovat. Nije volio nepravdu. Cijeli Jugovići su ga voljeli, jer je samo za pravdu i istinu znao. Istina ga je i ubila. Odnekle đavo donese nekakvu vojsku. Rekoše partizani. Uzeše od sirote Miluše ovcu da vojsku nahrane. Sirotica nije imala više ništa živo, a sedmoro usta je valjalo nahraniti. Nesretni Tomo udari onog što je širite na ramenima nosio, ote im ovcu i ponese Miluši. A ovaj, rekoše mi poslije da je neki trebinjski ciganin, izvadi pištolj i s leđa ga ubi. Ko da i sada vidim, ona ovca se otrže i pobježe. Ostaše zlotvori bez ručka, a ja bez Toma.

Najmlađeg Filipa nisam dao, ni jednim ni drugim. Krio sam ga i od kiše i od snijega, od mrkih pogleda, bapskih priča...od svega. Kad je mraz zakovao prozore, kod ognjišta sam mu priče čitao. Uvijek je uz mene bio. Nikad se odvajao nije. Ja i Ljubica nismo dali ni da ga neko poprijeko pogleda. Njega je ubila španjolka - groznica. Iznenada. Nije dugo bolovao. Uvenuo je na naše oči. Kao osušeni cvijet. Sa osmjehom na licu. Vjerujem da je, kad je umirao, možda i Hrista samog vidio. Nisam siguran, ali na to mi sve liči.

Od tada i Ljubica poče da umire. Umirala je iz dana u dan. Puklo srce za djecom. Ništa drugo. Kad se ona preseli Gospodu, ja svaki dan idem kod moje djece i žene. Gore su svi pod dubom. Odem tako kod njih, popričamo se, izjadam im se. Molim ih da isposluju čim prije da odem kod njih gore. Gore na nebeski pašnjak, gdje tuge i uzdisaja nema. I gdje ćemo opet biti zajedno. Ali džaba. Ja pričam, a krstače ćute. Znam ja da oni mene čuju, i zato pričam“, razmišlja tako Jovan dok je noć prekrila Jugoviće.

Badnji dan, Badnje veče, Badnja noć...A Jovanu pune oči suza. Oči plaču, ali srce se ne da. Kažu ne valja na Badnje veče plakati.

„Spasitelj se rodio, a ti da plačeš, ne ide brate mili“, kaže Jovan sam sebi.

Dok je na ognjištu vatra pucketala, Jovana san savlada. A u snu svašta dolazi. I ne razlikuje crn iksan šta je dan, šta noć. Šta je istina, a šta varka.
Kao da je rukom dlan o dlan udario, probudi se. Začudo, nije hladno. Osjeća pod nogama vatra gori, pucketa, varnice skaču.

„Odakle badnjak gori, milim Bogom te kumim“, reče, a kao da vrisnu Jovan. Dva badnjaka ukrštena, kao nekad gore. Kuća okićena, slama po podu, polaznik ostavio pedeset dinara. Nije ga budio. Vidio valjda da spava mučenik.
Došao, badnjake donio, kuću ukrasio, Božić čestitao usnulom Jovanu.

Odnekle Jovan začu glas: „Hristos se rodi Jovane. Vaistinu se Hristos rodi“
A onda, još jače i silnije... „I vaskrse Jovane i vaskrse...“
Snijeg je prestao da pada. Nad Jugovićima vedro nebo i sunce. A kažu ne valja kad je vedar Božić.

Valjalo ne valjalo, Jovan je dočekao i ove godine Spasitelja. Dobre duše nikad nisu same. Ni kad se Hrist rodi, a Boga mi ni kada vaskrsne...