• У београдском храму Алесандра Невског, у суботу 5. априла 2025. године, у организацији Клуба Гачана, поводом 80 година од страдања припадника ЈВуО изгинулих на знаним и незнаним мјестима, највише на Лијевчу пољу, Зеленгори и Зиданом Мосту служен је помен, а потом је у парохијском дому одржан историјско-поетски осврт посвећен команданту Милораду Поповићу, свештенику Радојици Перишићу, Благоју Тепавчевићу, Mарку Лојовићу, Видаку Ковачевићу и читавој плејади гатачких витезова и јунака.

Свештеници Стеван Вукић, Милорад Средојевић, Бранислав Кеџић и Александар Секулић су током парастоса прочитали 663 имена са списка страдалих који је у односу на прије девет година, када је Клуб Гачана одржао први помен, значајно допуњен.

– Знамо да је историја учитељица живота, али нажалост мислим да ми Срби као народ нисмо добри ученици или нам можда учитељица није била права, јер нам није дала праве информације. Готово свако покољење је у борби за слободу исписавало странице историје опредјељујући се за истину и правду. Кроз те жетве Господње ми смо се спасавали за царство небеско. Надам се да ће нашe будуће генерације извлачити праве поуке – поручио је протонамјесник Стеван Вукић.

Окупљени су се потом преселили у парохијски дом гдје је одржан историјски час.

– У Васкрсу који се ближи и који чекамо лежи одговор на сва мрачна места наше горке историје. Чекамо васкрсење мртвих, и Бога молимо и знамо да ће у тај дан међу праведницима стајати и наши пали гатачки витезови, због којих смо се данас и окупили. Крај цркве посвећене великом руском свецу, који је побеђивао са знаком Часног Крста, молитвено се сећамо наших витезова који су животе дали за Крст Часни и слободу златну. Нема данас у српском свету важнијег скупа од овог на коме смо сада – поручио је Урош Марковић који је врло надахнуто водио програм.

СЛОБОДАН БОБАН ДРАШКОВИЋ: Када мученичке кости нађу смирај на родној груди, испунићемо аманет предака!

Након молитве „Оче наш“ и благослова свештеника, окупљене је поздравио предсједник Клуба Гачана Слободан Бобан Драшковић. Он је исказао захвалност на гостопримству старешини храма Светог Александра Невског, оцу Стевану Вукићу и свештенству.

– Клуб Гачана је од свог оснивања сада већ давне 1987.године, све радио из потребе, задовољства, поштовања и пре свега велике љубави према ближњем свом, према родној груди, отаџбини и српству милом. Основна мисија нашег клуба је она вековна хришћанска тежња да „ходи у истини” – поручио је Драшковић и подсјетио да је први помен и историјски час посвећен гатачким витезовима одржан пре девет година у цркви Светог Саве на Врачару.

– Тада су о Милораду, војводи попу Радојици и осталим гатачким слободарима, говорили наши уважени чланови, сада почивши Радмила Поповић, Милош Марковић, Страхиња Гузина и иницијатор тога скупа, који се Божијом промисли баш на тај дан пет година касније упокојио и преселио у вечност, дугогодишњи председник Клуба Гачана, народни трибун нашег времена, честити, Богољубиви и истинољубиви, посвећеник Гацку, Херцеговини и читавом српству Светозар Црногорац. 

Драшковић је подсјетио да је Клуб Гачана куповином звона учествовао у обнови страдалне, а данас, кроз манастир посвећен Светом кнезу Лазару, васкрсле Придворице, као и да је у организацији овог удружења у септембру 2023. године у препуној сали Дома културе у Гацку одржан историјски час др Немање Девића под називом „Војска безгробна и идеја заветна”.

– Поновићу оно што сам тада изговорио, дужни смо да нађемо начин да земне остатке наших предака, припадника ЈВуО, на челу са командантом Милорадом Поповићем, пренесемо онде „где је зрно клицу заметнуло”. На нама је и до нас је. Не би ваљало да генерацијама иза нас остављамо терет који сами можемо да изнесемо. Када њихове мученичке кости нађу смирај на родној груди, испунићемо аманет предака, а надам се да није далеко ни дан када ће Милорад добити у центру Гацка, знамен који заслужује.

МИЛАН НИКЧЕВИЋ: Списак допуњен са 101 именом!

Проучавајући судбине гатачких слободара историчар Милан Никчевић, који је и аутор изложбе „Ликови Гатачких Равногораца”, постао је прави повјереник породичних албума, неиспричаних судбина, скриваних фотографија…

Од освештања и откривања споменика септембра 2023. године списак погинулих гатачких равногораца допуњен је са 101 новим именом.
Никчевић је у свом обраћању подсјетио шта се ради на подизању националне свјести кроз културу сјећања, наводећи Гацко као један од свијетлих примјера у Херцеговини. Један од показатеља је и чињеница да је у периоду од само двије недјеље за споменик равногорцима у Гацку добровољним прилозима грађана прикупљено 50.000 КМ.

– Званично, општина Гацко 2022. године обиљежава 4. април као дан сјећања на све жртве комунистичког терора у општини Гацко, па је тим поводом јуче у Добрељима служен помен. Већ деценијама дан општине Гацко обиљежава се на годишњицу шестојунског устанка из чијих њедара је изникао као неприкосновени ауторитет вођа – војвода поп Радојица Перишић. Њему је прошле године подигнут споменик на Брљеву, мада лично сматрам да му је мјесто било у центру Гацка. 

Никчевић је подсјетио да име команданта Милорада Поповића носи и једна мала улица у Гацку, а потом се осврнуо и на судбину његовог оца Марка Поповића, носиоца Карађорђеве звезде, који је међу првима унио српски барјак у ослобођени Београд 1918. године.

– Недалеко од улице Милорада Поповића налази се гробно мјесто Марка Поповића, који је објешен на Сретење 1945. године. Била су то последња вјешала у Гацку. Марко се састао са Енглезима код Билеће, а онда су га они предали гатачким партизанима, који су му спремили јавно вјешање у Гацку. Један једини човјек који га је бранио од те руље био је Абид Пргуда, гатачки муслиман. Након што је Абид рекао да је Марко био добар и поштен човјек, који је радио на сарадњи Срба и муслимана, комунистичка руља га је каменовала. Иначе, муслимани из Гацка, двоструко су погријешили у Другом свјетском рату, једни су се опредјелили за усташки покрет који је поражен, а други су чекали краља, и такође били поражени. Размишљам да су можда педесетих година Абиду и Марку били подигнути споменици у Гацку, да ли би до деведесетих година дошло до помирења између два супротстављена народа истог стабла. 

Никчевић је најавио да ће у току ове или најкасније наредне године једна од гатачких улица свакако понијети име попа Радојице Перишића и да потом остаје обавеза да се подигне споменик команданту Милораду Поповићу.  Истакао је да је култура сјећања започета осамдесетих година била сасјечена у Гацку, гдје је тада тек понека кућа славила Божић, док је понајвише живјела у гатачким селима и у гусларским десетерцима, а да би прави бум направио роман „Нож”.

– Почетком деведесетих у страдалном селу Добрељима освануо је и први споменик жртавама комунистичког терора са симболичним натписом: „Овдје су партизани Првог ударног црногорско-херцеговачког батаљона побили свој народ“. Доброљани, Гаревци, Пустопољани и остали који су били с њима, држали су страже да би сачували тај споменик, а колики је био његов значај свједочи и емигранстка литература и чланак објављен у канадском „Србобрану”. 

Никчевић је истакао да је споменик четницима подигнут у Љубињу, док је Билећа позната по јединственом Равногорском парку.

– У Гацку је 2023. године подигнут споменик на коме су исписана била 562 имена погинулих бораца и жртава комунистичког терора. Међутим, од тог септембра 2023. до данашњег дана успјели смо да прикупимо још 101 биографију. Одговорно тврдим да можда један или евентуално два човека које ћемо наћи нису пописана и да је прича око комплетирања списка људи који су били на равногорској страни у Гацку, практично завршена – рекао је Никчевић и додао да је значајну помоћ за сакупљање нових биографија дао Небојша Перишић који је одрастао у Лијевче пољу слушајући приче домаћих сусељана и родбине.

Напоменуо је да су осим поменутих споменици жртвама комунистичког терора подигнути у Врби, Брајићевићима, Срђевићима, спомен црква Воздвижења Часног Крста на Дражљеву…

– Прије двије године Миле Мастиловић је подигао у Изгорима споменик шесторици гатачких равногораца који су страдали од комшија 1945. године, гдје су их побили на спавању. Међу њима је био и Бранко Мастиловић, један од људи који је долазио на преговоре у Београд и био један од делегата у селу Ба.

Објашњавајући да је мотив за подизање свих тих споменика било немилосрдно убијање казнене експедиције партизанских зликоваца Влада Шегрта и Јанка Тадића Никчевић је поменуо судбине, пуне симболике, многих појединаца и њихових породица који су се дуго након рата суочавали са посљедицама комунистичког терора.

– Алекса Тепавчевић као живи свједок тог времена једини је оставио писано свједочанство у књизи „Борба за слободу” која је постала извориште прећуткиване истине којом су се напајале нове генерације. Деценијама касније било им је предодређено да се, носећи у себи слободарски дух својих предака, боре и стварају Републику Српску –  рекао је Никчевић закључивши да се и данас у шетњи чаршијом могу чути имена гатачких мученика које носи њихови потомци.

– Живи смо још!

ВЕСНА КАПОР: Сви су знали за судбину дјевојака побијених на Трифундан у Невесињу! 

Окупљене је поздравила и једна од најбољих и најзаначајнијих савремених српских писаца Весна Капор, која је истакла да живимо и радимо у простору у коме је идеологија комунизма преточена у капиталистичко-глобалистичку идеју у којој је српска идентитетска прича и даље скрајнута и увијек се мора причати мудро и опрезно како би језгро остало сачувано за нове генерације.

– Суштина је у томе да не може човек волети цео свет, а да не воли своје ближње. Како бити космополита, ако не знаш и не разумеш оно што сам јеси? У мањим срединама оживљава сећање на прећуткивано мучеништво, па је тако у Невесињу подигнут споменик војводи Петру Самарџићу који је словио за веома поштеног и часног човјека, али се ни данас не зна место његовог гроба. Надам се да ће историја као наука у званичним уџбеницима дати онај значај који Југословенска војска у отаџбини заиста и заслужује. 

Весна Капор је за ову прилику прочитала причу „Шта говоре траве” која представља запис о стријељању дјевојака на дан ослобођења Невесиња на празник Светог Трифуна 14. фебруара 1945. године.

– Ову причу смо сви ми у Невесињу знали и причали испод гласа, као и многе друге приче, а написала сам је захваљујући разговору са преживјелим свједоком овог догађаја Бојаном Васиљевић Капор, која сада има преко 90 година.

НЕМАЊА ДЕВИЋ: Павлови и Захаријеви четници били су последње жртве погубљене у Јасеновцу маја 1945!

Као ни откривање споменика у Гацку, тако ни помен гатачким равногорцима није могао проћи без лучоноше истине историчара др Немање Девића који је исказујући захвалност Милану Никчевићу поручио да га је посјета Херцеговини усмјерила на српску духовну вертикалу.

– Са Миланом Никчевићем сам имао прилику да први пут видим видим окамењену историју Херцеговине и да на терену упознам Благоја Тепавчевића који чува успомену на свог ђеда Благоја команданта пратећег батаљона који гине на Лијевчу априла 1945. године, а његова рођена браћа близанци Мишко и Душко гину у одбрамбено отаџбинском рату 1992-1995 у стварању Републике Српске. И ту тек схватам шта је јуначка вертикала српске Херцеговине, па и српског народа у двадесет веку и да је све оно друго што су нам говорили о одбрамбено отаџбинском рату у Београду и Србији заправо голема лаж. Истина о нашима и 1945. и 1995. године прекривенима је слојевима.

Девић је истакао да су нас стари учили да разликујемо Црвену армију од Руса, као што су ослобођење описивали временом „кад су дошли партизани“.

– У тренутку када Немци одступају, а Црвена армија са домаћим комунистима наступа, далеко од друмова и бојишта из Србије је кренуло негде око 20.000 људи из команде Србије под командом генерала Михаиловића и генерала Трифуновића. Пошли су најпре на југозапад, а затим далеко према северу на пут такозване „босанске голготе“. Они су десетковани у борбама са партизанима од источне Босне, Тузле, затим кроз епидемију тифуса на Требави, Вучијаку, Озрену, гинули у борбама са усташама у Босанској Посавини, а затим у повратку назад у Србију страдали понајвише на Зеленгори тако што су делимично гинули у борби, а делимично се предавали партизанима, верујући да ће бити амнестирани. Наиме, тог маја ‘45 године из авиона међу њих су били бацани леци да се предају, да ће уследити опрост и амнестија и да ће они доћи ускоро својим кућама. Међутим, десило се сасвим супротно. Сви они су били бацани у јаме недалеко од Фоче, Калиновика, Миљевине, а највећи број њих у мају ‘45 и јуну ‘45 завршио је на стратишту у селу Будањ. Хиљаде њих до данас леже на том стратишту на територији Републике Српске. 

Девић је истакао да је безбгробна војска имала је и свој други крак који је пошао од Цетиња и од Везировог моста и коме су се придружили Херцеговци.

– То није била само војска, ту се придружила и нејач, и породице војника, а са њима и цвет ондашњег интелекта Црне Горе и Херцеговине и њихове духовне вође и пастири. Та њихова одлука уследила је после сурових комунистичких одмазди на Цетињу, у Бару, у околини Никшића. У сваком граду који су комунисти заузимали формирани су њихови преки судови који су стрељали оне најбоље, па су тако на Цетињу ђаци понављачи стрељали своје професоре који су их некада на испитима обарали. Тај збег састављен од Срба из Црне Горе, Херцеговине и Србије чнило је више од 25.000 људи. То довољно говори како је била схватана слобода.

Девић је напоменуо да тада није било више нациста, ни њихових одмазди „100 за једног” у Београду, али је бањички логор наставио са радом.

– Логор није распуштен 3. октобра како се дуго писало у монографијама о револуцији, већ је у пуном капацитету постао логор и за политичке неистомишљенике комунистичке револуције. Они су одавде извођени и даље на стратишта стрељани широм Београда, а читав српски народ заправо нашао се у једном дугом сложеном периоду духовне окупације која се, уби ме прејака реч, али заиста по резултатима показала гором од османске. Кад су османлије отишле са ових простора остала су турска гробља са турским знамењима, али се у њих нико није сахрањивао. А иза комуниста остала су још увек наша гробља да се по први пут у нашој историји одрекнемо крста и да се и дан данас у деловима нашег народа сахрањујемо без свештеника и под петокраком.

Девић је објаснио да је војска под командом Захарија Остојића као најстаријег официра, али суштински под командом Павла Ђуришића, којој су се придружили Херцеговци Петра Баћовића, одвојила од војске која се враћала назад у Србију и ишла према Зеленгори и још дубље према територији НДХ надајући се да ће да се докопа Словеније гдје ће успоставити један чврсти и широки антикомунистички фронт, а таква су била и обећања западних савезника.

– Директни преговори са усташама у том тренутку нису вођени, постојао је посредник, један од највећих српских издајника и отпадника у двадесетом веку Секула Дрљевић, који је гарантовао својим именом, чашћу, животом да ће та војска прећи преко дела територије НДХ и да ће се потом наћи на сигурном у Словенији. Међутим, није се тако десило. Војска је почела да мења своју маршуту и то је послужило усташама као изговор да изврше напад на њих. Кад се нашла на Лијевче пољу у априлу ‘45 надали су се спасу и више су се груписали, него што су марширали. А онда су, пре него што су пошли даље, 4. априла били изненађени распоредом усташких снага тако што су били опкољавани и хватани у „потковицу“. Кад су то видели, први су реаговали Херцеговци, реорганизовани у 29. пук и како нам сведочи и пише прота Душан Поповић, брат опеваног мајора Милорада Поповића, нису знали шта да чине. Видели су да долазе усташе из свих праваца и да наилазе и тенкови са којима нису знали како да се боре, а опет нису први запуцали. Кад су усташе отвориле ватру, схватили су о чему се ради. Кобан дан био је 4.април због смрти неких од најбољих херцеговачких јунака и то је био увод у расплет крваве драме која је започела ‘41. Војвода Перишић који је подигао први устанак против окупатора, не међу Србима, него уопште у овом делу Европе у јуну ‘41. године, управо је тог 4. априла ‘45 пао у руке усташама жив. Гроб му се и до дана данашњег не зна.

Матија Бећковић није пропустио овај догађај

Девић је подсјетио да је даљи правац напредовања према НДХ био онемогућен од усташа.

– Ту бележимо дирљиве моменте последњег јунаштва Црногораца и Херцеговаца где Павлови момци уз његову дозволу скачу на тенкове готово голоруки или са неким скромним ватреним оружјем, или са нечим што бисмо ми касније назвали молотовљевим коктелима и чак уништавају неколико усташких тенкова. Такође, они у последњим моментима живота пре него што буду изрешетани, огрезли у крви, певају: „Заклињем се веран бићу само Павлу Ђуришићу“ и једног за другим косе их усташки плотуни. Други део покушава да се извуче према Козари надајући се да бар тамо без обзира на идеолошке разлике од браће Срба прети мања опасност. И како народна песма о Милораду Поповићу и каже: „Погоди га партизанско тане, а усташко још продуби ране“. Дакле, нашли су се на два фронта и сав израњаван Милорад Поповић последњима атомима снаге тих дана одузима себи живот на новом српском Косовом пољу. 

Девић напомиње да то није био крај јунаштва Херцеговаца и Црногораца.

– Наиме, схвативши да је сваки отпор немогућ, они полажу оружје и придружују се под Дрљевићевим гаранцијама црногорској народној војсци. Али, реч није одржана. Они су постројани, издвојени су официри, интелектуалци, команданти, духовне вође и  одведени у Јасеновац и Стару Градишку. Мање је познато да су заправо последње жртве фабрике смрти у Јасеновцу били четници Павла Ђуришића, да су тамо скончавали под стравичним мукама. Неки су били убацивани у врео казан са водом, неки у пећ, неки клани. И кад они, партизански фотографи уђу у логор који се нису осмелили да ослободе за све четири ратне године, оне трагове крви које виде тамо и трагове мучења, то нису логораши НДХ који су пре тога извршили пробој из Јасеновца, него управо Павлови и Захаријеви четници који су тамо били последњи погубљени почетком маја 1945. године.

Девић је напоменуо да је мање познато и да преговори Павла са Дрљевићем преко посредника нису важили за Херцеговце.

– Дакле, Херцеговци нису били обухваћени тим планом о предаји и даљој евакуацији. Мање је познато да су тада избиле на површину и старе српске поделе и регионалне омразе нажалост које нас прате и до данашњих дана. Неки од Херцеговаца, о томе пише Милош Куреш преживели командант билећке бригаде, били су обманути да одлазе од Драже у марту 1945. године. Надали су се да је то део једног истог договора и да ће се и генерал Михаиловић касније придружити овим снагама у Словенији.

Девић је напоменуо да многи записи свједоче о томе да је безгробна војска била и Христољубива војска.

– Ти дани расплета априла и маја ‘45 године били су и дани Васкршњег поста. Војска је била потпуно изнурена, гладна, поједена вашима, оболела од тифуса, далеко од свог завичаја где је прослављала своје крсне славе и Божић одвојено од породице, у полугодишњем бесциљном лутању. Међутим, та војска је у свом последњем маршу постила. И кад нађете последње писмо  мајора Предрага Раковића, команданта другог равногорског корпуса, пре него што ће комунисти у Божићном посту пре ‘44. на ‘45. да га опколе и ликвидирају, његово последње наређење његовим потчињеним официрима јесте „наставите пост“. И ова наша војска ‘45 у свом последњем маршу, иако једног тренутка личи на војску живих костура, наставља пост, причешћује се, иде на службу Божију – рекао је Девић закључујући да ни у какву будућност не можемо да идемо док јаме не опојемо.

На крају програма скуп је поздравио Војин Поповић, један од сродника команданта Милорада Поповића, који је говорио о слободарској традицији овог братства и историји јуначког Дражљева, у коме је укључујући жене и дјецу, сваки трећи становник био солунски добровољац.

У току програма наступио је и један од најбољих српских народних гуслара Срђан Авдаловић који је казивао стихове епског пјесника Николе Никчевића инспирисане славним гатачким командантом Милорадом Поповић.

Велимир Ђоковић, Ранко Гојковић и Слободан Бобан Драшковић

Овом скупу, између осталих присуствовали су велики српски пјесник Матија Бећковић, Велимир Ђоковић (шеф кабинета предсједника Скупштине Црне Горе), Жељко Тепавчевић (предсједник Синдиката РИТЕ Гацко), Мирослав Хрго Вуковић (предсједник Удружења добровољних добровољаца давалаца крви Гацко), Миладин Милошевић (бивши директор Архива Југославије),  Жељко Чуровић (предсједник Савеза Срба из Црне Горе), Миодраг Љумо Хрњез, Миливоје Мишо Албијанић, др Љубо Минић, професор Петар Бумбић, Вера Црногорац,  чланови Клуба Гачана, као и представници и чланови братских херцеговачких удружења из Београда.