Крајем маја, у данима када се сунце касније залази за Влаштицом, а ноћи миришу на жалфију и тамјан, тројица људи, у радним панталонама и с искреним осмјесима, зидали су подзиду поред манастира Дужи. Није било буке, није било галаме — само звекет алата, уздах знојавог чела, и повремено: „Додај ми малтер“

Ту ће, говорили су, ускоро бити постављена ограда. Биће то паркинг за аутобусе што доводе поклонике и ходочаснике, људе добре воље који у Дужи долазе ради молитве, утјехе или само да у тишини сједну поред светиње.

Све у манастиру је под конац. Иза високе капије и старих зидина влада уредност која не долази из наредби, него из љубави. Цвјетњаци су поредани као у најбољим вртовима, клупе нове, звоник се поправља, иконостас сија као да је јуче постављен. Али најљепше од свега — мир. Онај унутрашњи, што се не може ни купити ни глумити. И цвркут птица....

А та тројица што зидају — њих нећемо по имену. Ни они не траже да се зна. Кажу: „Ради се, Богу за славу, а народу за корист.“ Са њима је, на сличним пословима, било још неколико пријатеља, скромних и тихих, који су у претходним мјесецима, без великих ријечи, направили толико тога…

Нико то није фотографисао, нико није правио објаве. Знало се, и довољно је било да се погледамо и кимнемо главом.

Сада се чека само једно: да неко асфалтира тих стотињак метара пута. Није дуго, али је значајно. Љепше је кад долазиш, а точкови меко прелазе преко асфалта, без прашине, без треске. И овако је добро — земља мирише на пост и труд — али љепше је кад је потаман.

А кад се све заврши, неће бити свечаности, ни говора, ни трака да се пресјече. Биће само још један дан, и нека старица што ће сићи из аутобуса и тихо се прекрстити: „Слава Богу што сам доживјела и ово да видим.“

И јесте — Слава Богу на свему.