У свијету футсала у Херцеговини, мало је оних који нису чули за браћу Вицо – Жарка и Миљана. Два имена која су постала синоним за борбу, срце на терену и безрезервну преданост игри. Талентовани, страствени, увијек међу носиоцима својих екипа… и један детаљ који у свему томе остаје недопјевана строфа: никада нису заиграли заједно у истом тиму на Олимпијади у малом фудбалу у Требињу.

Да, добро сте прочитали. Браћа – а увијек на супротним странама. Играли су један против другог више пута, у утакмицама пуним жара и надмудривања, али као саиграчи – никада.

„Били смо надомак договора, све је било спремно… али Миљан ме преварио! Умјесто да дође код мене у екипу, отишао је да игра за Тину“, прича Жарко уз осмјех који говори више од ријечи – у њему има и благог прекора, и братске љубави, и сјећања на неки топли, спортски инат.

Упитасмо их имају ли бар једну заједничку фотографију са Олимпијаде. Жарко се насмијао:
„Немамо ни то. Хахахаха!“

Али зато имају дуге године незаборавних дуела, много подијељених браво-погледа након добрих потеза, и нешто што не може стати у један кадар – братство које надраста сваки резултат.

Вечерас је Жарко обукао дрес Тине. Сутра чекамо Миљана – да видимо хоће ли нас поново почастити још једним „братским дербијем“. Или ће, можда, напокон заиграти раме уз раме – како то публика већ годинама прижељкује.

Једног дана, можда, на овој Олимпијади што годинама пише најљепше љетње приче, заиграју у истом дресу. А до тада – нека траје ово посебно, непоновљиво ривалство. Јер управо оно Олимпијади даје душу, као што и братска љубав чини да фудбал буде више од игре.