Радован Парић из Љубиња је игром случаја научио да прави хљеб испод сача. Све је почело у Београду прије десетак и више година. Данас, је овај Љубињац чувар херцеговачке традиције јер хљеб испод сача је управо то, спој традиције и културе нашег крша. И не само то, Радован је и неко ко својом вјештином култ хљеба враћа на наше трпезе као неизоставан детаљ породичног ручка, да замирише дом и окупи породицу. Радован истиче да се производња све више повећава и да се полако али сигурно јавља потреба за радником који би, према његовим ријечима, развозио хљебове док би он био задужен само за прављење овог специјалитета.

„На дневном нивоу могу да произведем 27 до 36 великих хљебова који се, након што се охладе, сијеку на осам дијелова тако да је мој капацитет око 200 до 250 хљебова. Један велики хљеб тежи око 5.5 килограма. Када се исјече, ставља се у вакумирку која је термоскупљајућа фолија и на тај начин се хљеб штити од бактерија“, прича Радован.

Истиче да се у свом послу потпуно пронашао, ништа му не пада тешко, а сигуран је да ово не може свако да ради и да ће увијек бити један од ријетких који се бави овим. Међутим, како каже, било би изузетно тешко да нема безусловну подршку брата који му и помаже при паковању.

„Моја визија је да проширим тржиште и понудим хљеб што већем броју потрошача. Кад сам ушао у овај посао, знао сам да цијена мог хљеба не може бити као обичног. Израда хљеба испод сача је много тежа, а сам процес је много захтјевнији, а вријеме потребно да се направи један хљеб значајно дуже. Ипак, знао сам да ћу произвести квалитетан хљеб који ће наћи своје потрошаче. Када су купци препознали да је ријеч о домаћем хљебу из Љубиња, потражња је нагло скочила“.