Када сте посљедњи пут "сукали" коре за питу. Да, тај дуготрајан, сјетљиви посао који понекад и ситница зна да поквари.

Срећом, у Требињу има ко да то уради умјесто вас.

Недалеко од школског звона које сваког јутра пробуди улицу, у насељу Горица, скрила се једна тиха радионица. Није то зграда која привлачи пажњу фасадом, али из ње излази мирис који враћа у дјетињство — мирис топле пите, руком развучене, са душом премазане. Ту Душанка, коју сви зову Дуња, и Љубиша, њен сапутник у животу и брашну, граде своје тихо царство – кора по кора.

Прошлог марта, када је већина чекала прољеће на календару, они су га дочекали у срцу – одлучивши да покрену производњу домаћих кора за питу, под једноставним и топлим именом – „Дуња“. Име као из бајке, а иза њега – уморне али поносне руке, искреност укуса и одани ритам породичног труда.

У зору, кад још ни птице нису сасвим проговориле, у радионици је већ живо. Машине не зује саме – прате ритам руку, погледа и срца. Није то индустрија – то је домаћинство на точковима. Љубиша кроз осмјех каже: „Машина помаже, али кору прави човјек. Машина не зна душу.“ А та душа, у овој причи, зове се и Дијана – жена која у тихој пажњи и вјештини завршава сваки лист као да с њим прекрива тајну.

Од брашна, воде, соли и мрве конзерванса настају коре које не причају о модерним трендовима, већ о бабама, недјељама, ручковима у хладу шљиве. Тијесто се прво ослушне – рука га чита, не мјерка. Затим се ламинатором станчи, али се завршни додир – онај прави, онај који оставља срце у кори – ради ручно. Ту се, каже Љубиша, види разлика између заната и посла.

Својим производима, као прави мисионари укуса, стижу до маркета широм Требиња и околине. Није лако, али кад се ради за своју кућу, за своје име – тада и умор има смисао. „Трчим више него у млађим данима“, нашали се Љубиша, „али сада трчим са разлогом. Сваки корак – за своје.“

Упркос броју – и до 250 паковања дневно – свака кора прође кроз њихово око и руку. Није то само производ – то је породична повеља, умотана у брашно и папир. Када се на полици појави паковање „Дуња“, оно не нуди само лист за питу. Оно нуди успомену, поштовање према занацу, и љубав која се не мјери у грамима, него у пажњи.

А као што су некад баке с љетом у коси развлачиле коре за недјељни ручак, тако и данас, у једној малој радионици поред школе, неко вјерује да све што је вриједно – почиње од тијеста, топле руке и срца пуна.