Ђед Митар сједи на прагу старе куће, док му се очи губе у даљини. Мрак је поодавно пао а он нешто дума у себи. Нико му не смије прићи. Онда се лијено устаде, затвори рврата а дјеца се скупљају око њега, знатижељна, чекајући да чују још једну причу што мирише на земљу и ракију, на тугу и смијех села.

„Чујте, ђецо“,  почне он, гласом који носи и осмијех и жалост, „били код нас у доњем селу два сељака. Један, богати, Обрен, није знао шта има; и други, сиромах Микушин, кога је село за живота већ сахранило, јер му је, рекли би, ћемер на кући лежао ко тежак камен.Микушин је знао да од ракије смије да се опусти, да под орахом заспе и допусти роси да му лице ујутро умије. Обрен је био на другу воду, куповао је све што му срце пожели и ко Придворачка кокош подасе пршкао. Кажу људи да му никад ништа није довољно било.И док су живјели“, наставља ђед Митар, а очи му се сјаје од туге, „живјели су у жалости. Обрен, што још више није имао, а Микушин, што је имао, то је и попио. И опет, на крају, ништа нису имали“.

Дјеца стисну руке и слушају без гласа, јер у причама ђеда Митара све се осјети у срцу, а не само у ријечима.

„Не можете, ђецо, богатство са собом Богу на истину понијети“,  рече Ђед и помилова најмлађе унуче.“Неће ти Бог по томе вагати јеси ли имао или ниси. Хоће да види јеси ли био човјек, хоће да види твоја добра дјела“.

Једно дијете упита, с невиношћу што пита о свему:

„А како се владати, ђеде?

Ђед Митар погледа у дјецу дубоко, па полако рече:

„По божијој. Ако немаш добрих дела, не говори о врлинама. Није твоје то да речеш“

И, са осмијехом који носи топлину и спокој, дода:

„Утули ту лампу, да лијежемо“.

И тако, дјеца утихну, а вечерња тишина спусти се над село. И баш као што Микушин и Обрен уче нас кроз живот, да жалост и радост, богатство и сиромаштво, нису у стварима, него у срцу и у дјелима, тако и дјеца заспаше, под звијездама које шапућу исту истину: живот се не мјери оним што имаш, него оним што даш.

„Нека им Бог да мир и рајску башту. И Обрену и Микупину“, тихо рече ђед Митар па и он заспа.