Иако је закорачио у позне године, када се сабирају рачуни и у тефтер живота уписује шта је ваљало, а шта није, ђед Митар је био помало забринут. Иако је морао бити задовољан, тако је. Остала су му већином чељад у кући, понеко отишло у град, па се врати суботом и неђељом. Све у свему, добро је...

И оџак  се још дими– то је најважније.

Сједио је ђед испред куће, на старој столици, сркнуо гутљај кафе и замислио се:
„Никаква се кафа са оном пргом није могла измјерити…“

Подиже поглед и видје невјесту како плете и крадомице погледује ка стаду оваца. Није то више било као некада, али ипак… Сјећања навиру:
„Ето шта мене стара брине… Нестаје великих стада што су брабоњком и зубом питому траву правиле. До прије неку годину, неколико домаћина у овијем селима држали су преко три хиљаде оваца. Данас их нема ни пет стотина у свим селима што имају испашу на овој планини. Ђе овца не дође, пустопоље расте, дивљина царује, трњина и драча. Ђаволи. А то ни пчела не воли. Гдје људи нема,  пустош завлада.“

Док је тако размишљао, дотрча унук са школском торбом, озарен и радостан, као да муштулук носи.
„Ђеде,ђеде... веле ђеца у аутобусу да је прекјуче у Доњем селу Милан Стеванов срео вука! Знаш, ђеде, то ти је онај Милан што сам живи… он је прије двадесет дана убио пушком и лисицу на капији пред кућом! – заглагоља дијете сав важан и узбуђен.

Митар осјети како га унукове ријечи подјетињише. „Ко да ми ово дијете мисли чита“, помисли и благо рече:
– Добро, срећо ђедова…

А онда се присјети како је преклани, док је још на ноге могао, гледао медвједа што се чешао о стару крушку у вођњаку иза куће.

 „Ето, погле, оде човјек – ето звијери“, помисли.

Устаде на ноге, тешко али одлучно, и позва невјесту:
– Неве, немој далеко, срећо моја… Накотило се овијех звијери ко никад.

И док је посматрао како се сунце лагано спушта иза планине, душу му обузе нека тиха сјета. Као да је све што је градио и чувао полако клизило у дивљину, остављајући за собом само дах прошлости и успомене што миришу на давно пређен пут.