Догоди се човјеку да у срцу понесе жарку жељу – да некога упозна, да с њим сједне и проговори о свему. О животу и његовим ожиљцима, о побједама и поразима, о Херцеговини и њеним тихим брдима, о вјери која нас држи и о Црвеној звезди која нам је била и радост и туга.

Мени се та жеља догодила. Хтио сам разговарати с оцем Илијом Бухом, свештеником чије су ријечи, како ми је знао говорити мој побратим Милан Дулин Бован, биле синоним за оно најчистије и најљепше у животу. Хтио сам га питати, хтио сам га слушати, хтио сам с њим дијелити тишину. Није ми то, на моју жалост, пошло за руком. Отац Илија је отишао – тамо гдје сви једном идемо, у небеско исходиште, у наручје Христово.

Отац Илија је био свештеник који је 24 године живио у Острогу, али никада није престао да дише за свој клуб, за Звезду. Био је препознатљив по мантији на трибинама, по радости којом је бодрио, по томе што је знао да у љубави и вјери нема границе. И како је ометао противничке кошаркаше када су изводили слобона бацања. И кад је Звезда губила, он је знао да права побједа није на семафору, него у срцу.

Његова посљедња утакмица била је најтежа – борба с болешћу. И ту је побиједио, јер је отишао миран, са молитвом на уснама и пјесмом у срцу:

„…и на небу том на које идем ја, сија моја Звезда црвена…“

Блажен покој, оче Илија.

Нека ти је вјечни мир и свјетлост. Остајеш у молитвама и у срцима свих који су те знали, али и нас који смо те жељели упознати. 

Ја са надам да ћемо се, горе на небеској трибини, једном, ипак, сити испричати...