Бакрени казан, пуцкетање ватре и мирис тек печене ракије знак је да је у Херцеговини почела још једна сезона печења традиционалног српског пића.

Поред казана домаћин Новак Сворцан, његов син Маринко и унук Вук чекају да потекну прве капи. Овдје су се спојили искуство, младост, снага и жеља да се очува дух заједништва и традиција.

Сворцани су казан купили прије двадесет година, испрва с намјером да га продају након што испеку ракију за властите потребе. Ипак, весела машина остала је код њих- и то је био њихов први сусрет с овим занатом. Читали су, распитивали се, тражили најбољи рецепт и настојали да савладају тајну прављења добре ракије. У томе су успјели, па већ двије деценије пеку ракију за себе, пријатеље и све оне који вјерују у њихово знање и искуство.

Према Новаковим ријечима, најважнија је припрема смјесе.

– Воће мора бити зрело и здраво, са довољно сладежа. Ставља се у велике посуде, гдје одстоји одређено вријеме, у зависности од врсте. Када процес ферментације буде завршен, односно када шећер из воћа пређе у алкохол, смјеса је спремна за печење. Тада је сипамо у казан и полако загријавамо. Пара се кондензује и настаје ракија. Дешава се да, уколико су људи неискусни, смјесу не припреме добро, па ракију морамо препећи да бисмо постигли жељени квалитет. Ипак, најважније је да домаћин буде задовољан – истиче Новак.

У нашем крају највише се пече лозовача, али и друге врсте ракије имају своје мјесто. Према ријечима Новаковог сина Маринка процес припреме је различит и зависи од врсте воћа.

– У ових двадесет година окушали смо се у печењу многих врста. Из нашег казана текла је ракија од грожђа, дуње, дрењине, крушке, јабуке, смокве, па чак и од кивија. Најзахтјевнија је дуња, јер је плод тврд и има мало сока. Ипак, када је крајњи производ добар, ништа није тешко – каже Маринко.

Док отац и син пажљиво ослушкују капање првих литара ракије, четворогодишњи Вук радознало посматра и упознаје тајне овог старог заната. За њега је то још увијек само игра, а у суштини је традиција коју ће, можда, једнога дана наставити. Јер, ракија у српској култури није само пиће, она је симбол гостопримства, породичног окупљања и дио обичаја којима се дочекују пријатељи.