У подножју Гацка, на благом простору церничког поља, историја је поново проговорила каменом. Некропола стећака из XV вијека, која се налази на мјесту старе православне цркве, открива слојеве прошлости какви се ријетко гдје могу наћи. Управо ту, како свједоче записи и народно памћење, цркву је подигла Јелена Лазаревић – кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, жена Ђурђа II Стратимировића Балшића, а касније и великог војводе Сандаља Хранића, господара Хума.
Церница је одувијек била важна тачка на карти старе Херцеговине. Овдје је, према предању, кратко столовао и Растко Немањић – млади син великог жупана Стефана Немање, прије него што је отишао на Свету Гору и постао Свети Сава. Немањићи су, уосталом, често боравили у овим крајевима – зато се и каже да је Херцеговина „ђедовина Светог Саве“.
Данас, вјековима касније, стручњаци Музеја Херцеговине из Требиња и Биолошког факултета Универзитета у Београду поново оживљавају ту прошлост. У заједничком археогенетском истраживању, они су открили остатке старе цркве у самом граду Кључу и, испод масивних стећака, пронашли шест скелета.
Највеће изненађење чекало их је испод монументалне камене плоче тешке пет тона. На њој је било уклесано: „Овдје лежи кнез Никола Рашковић Дробњак.“ И заиста – генетска анализа потврдила је да се испод тог стећка налазе остаци историјски познатог српског кнеза Николе Рашковића, човјека који се у дубровачким изворима из XIV вијека помиње као угледни трговац и партнер Дубровчана.
Осталих пет скелета такође су носили ДНК траг оближњих старохерцеговачких племена – Дробњака и Бањана. Њихово присуство уз сам храм говори да су и они били људи од угледа, сахрањени поред кнеза којег су, по свему судећи, поштовали и слиједили.
Истраживање у Церници поново отвара и стару расправу о поријеклу стећака. Ако су, као што показују налази, постављани уз православне храмове и над гробовима српских властелина, како онда и даље опстаје теза да су то били надгробни споменици „богумила“ – јер они, знамо, нису имали храмове нити су се сахрањивали око њих?
Каменити предјели Херцеговине, богати материјалом и духовним насљеђем, већ у XII вијеку постали су колијевка те умјетности у камену. Управо одавде, из старог Захумља и Травуније, мода стећака проширила се широм средњовјековне Србије.
Данас, док сунце залази иза гатачких брда и златно обасјава уклесане крстове и мачеве на стећцима, чини се као да прошлост још шапуће:
„Овдје лежи кнез Никола Рашковић, и с њим, каменом записана, повијест српске Херцеговине.“
