Било је то прије, могу рећи – више од петнаест година. На терену код школе у Горици, под оним кошевима који су  мирисали на дјетињство и прве, велике снове, снимио сам једну од својих најдражих репортажа. За портал Моја Херцеговина, окупио сам четворо браће и сестара – Милановић: Срђана, Милета, Сару и Ану.

Сви су тада били кошаркаши Леотара, неки и Требиња 03. Срђан – озбиљан играч, стабилан као најстарији брат, онај који први вуче, а задњи посустаје. Миле – таленат који се рађа, брз, разигран, с осмијехом који обећава. Сара и Ана – дјевојчице с великим лоптама и још већим сновима. Сјећам се, најмлађа Ана била је најрасположенија, најгласнија, најискренија – а Срђан, како и приличи најстаријем, најозбиљнији, најмирнији.

Прошле су године, сваки од њих кренуо је својим путем. Миле је послије неколико сезона оставио кошарку. Сара је заиграла у Премијер лиги БиХ. Ана је отишла на амерички колеџ, постала репрезентативка Србије – и једна од оних прича које се препричавају. А Срђан… он је остао вјеран дому. Освјетлао образ Требиња у дресу Леотара, уз четири године у Мркоњићу, али увијек с мислима овдје, гдје је све почело.

И онда – стигла је вијест која нас је и изненадила и растужила: Срђан је рекао збогом активној игри. Поводом тога, уочи утакмице Леотара и Студента, приређена је мала свечаност. Шал, урамљен дрес, аплауз са трибина… све симболично, али и топло. Ипак, најљепше од свега нису били дарови, ни ријечи – него његове двије даме, супруга Младена и кћеркица, које су у тишини, с поносом, пратиле човјека који је играо срцем.

У емотивној објави, његова супруга написала је:

„Била је привилегија пратити твој пут, не само као доброг играча, већ и као човјека који је играо срцем.
Док своје патике качиш о клин, сјећам се сваке твоје побједе, тешког пораза и сваког тренинга.
Гледала сам те како се бориш, не само са противницима, већ и са стварима на које ниси могао утицати – неправдом и непрофесионалношћу. Али ти си увијек био већи од тога.
Твоја истрајност, таленат, карактер, људскост – никада нису били упитни.
Поносна сам на интегритет који си сачувао до краја.
Ипак, најљепши поен твоје каријере је што је баш она спојила нас.
Вријеме је за нас и наше нове побједе.
Волимо те, твоје двије.“

Срђан, Миле, Ама и Сара….

Њихови родитељи су заиста срећни људи.
И како и не би били — кад су подигли дјецу чија су срца чиста као пролећно небо над Требињем, а кораци звуче као ехо радости разигране дјеце са старог кошаркашког терена у Горици.
Из њихове куће изникле су четири приче, свака различита, а све исписане истом љубављу, истим васпитањем, истим осмехом који говори више од било које побједе.

Дај Боже да буде још оваквих слика — да се на теренима нашег града опет виде браћа и сестре који дијеле лопту, а не сујету, који се радују једни другима и кад губе и кад побјеђују.
Јер у њиховој причи има нечег што недостаје овом времену: простоте, доброте, заједништва.

И док се сјећам оног дана у Горици, кад су били само дјеца са великим сновима, осјећам да је све вриједило — и труд, и љубав, и вјера у младе људе.
Њихови родитељи су срећни…
А срећни смо и ми што смо их познавали, гледали како расту и постају људи какве би свако пожелио за своју дјецу.