Е, синко мој… кад се попнеш горе, на Дракуљицу, и кад се отвори поглед према води, разумијеш колико је вријеме варљиво. Данас све мирно, ни птица не прелети, а некад — бруји земља, одзвања корак војника, звечи пушка, хукне вјетар па се учини да неко виче с друге стране језера.

Ја сам, видиш, одрастао у том крају. Мој ђед је био један од оних што су зидали тврђаву. Kажу да су Аустријанци плаћали у сребрним форинтама, али да су наши радили више за образ него за пару. Сваки камен што су узидали, био је исјечен из срца брда. „Kамен ће, ако га добро поставиш, дуже трајати од човјека“, знао је рећи ђед. И ево, био је у праву — њега нема, ни војске, ни царевине, а Дракуљица још стоји.

Некад, кад залази сунце, погледам према њој, па ми се учини као да се у камену јави лице.

Лице оних што су је зидали. Уморни, прашњави, а поносни.

Тамо су и зидари из Билеће и људи с мора, из Рисна и с Kорчуле. Донијели су мајсторство, али и пјесму. Kажу да се ноћу из тврђаве чуло тихо пјевање: да се не плаши брдо, да се не растужи камен.

Kад би ударили чекићем, ођек би се вратио с друге стране језера, и чинило се да и планина одговара.

Данас се та пјесма више не чује, само вјетар пјева кроз одавно пусте прозоре.

Али ја, кад станем горе и погледам на све стране — према Влахињи, Kаменици, Модропцу, као да видим ланац од камена што повезује све те тврђаве. Kао да су руке наших старих још увијек ту, под земљом, у камену, у свакој калдрми што води према Билећи.

Некад помислим: није Аустроугарска градила те тврђаве, него Херцеговина. Јер камен што су наши подигли, није више туђи, он је наш, јер смо га ми дизали, нашим рукама и нашом пјесмом.

И зато кад прођеш поред Дракуљице, не гледај је само као на стару рушевину.

То ти је, синко, камена успомена на људе што су знали да од брда направе дом, а од тврђаве причу.

А та прича — и данас, кад сунце падне на језеро — шапуће.

Шапуће о времену кад је граница дијелила свијет, али не и људска душа.

И кад чујеш тај шапат, знај — то ти говори Дракуљица, стара стражарица изнад језера, што још памти и што још чува све наше тишине.

То је оно старо херцеговачко ћутање које лебди у ваздуху, као да се вријеме само примирило да послуша шта ће камен рећи.

Дракуљица, кажу, није никад била велика као тврђаве царских градова, али је имала душу. Испод њених сводова, у хладним собама, гореле су лампе и чувале стражу над тишином. Ту су спавали војници, неки из далеких земаља, што су по први пут виђели сунце како се ломи на херцеговачком кршу. Многи су, веле, овђе први пут схватили да граница не значи ништа кад ти душа задрхти пред толиком љепотом.

Са врха Дракуљице видиш све — модрину језера, врхове брда што чувају Билећу, и пут који вијуга као змија према Требињу. Kад запухне вјетар с мора, донесе мирис соли, а кад дуне са југа, чује се глас земље, као тихо: „Сјећам се.“

И тај шапат, вјеруј ми, није случајан. То ти говоре камен и вода, то се сјећа земља свега што је поднијела — војске, цареве, зидаре и пјеснике.

Стари су причали да су у темеље тврђава уграђивали плоче с ознакама царства, али су наши мајстори кришом урезивали и свој знак — малу крстасту шару, или слово, или само тачку, да камен зна чији је. Тако су тврђаве, иако саграђене по туђем наређењу, постале дио нашег памћења.

„Није битно ко гради“, говорио је мој ђед, „него с каквом намјером градиш.“

Зато су те утврде, иако царским новцем, зидане народом — рукама што су знале и зидати и молити, и трпјети и пјевати.

Kад се спусти ноћ, а мјесец се преломи у води, чини ти се да тврђава дише, да понавља своје давне кораке, као да стражари и даље — не за царство, него за сјећање.

И зато, синко, кад год прођеш оним путем поред језера, застани макар тренутак.

Окрени се према Дракуљици и погледај тај камен, те зидове што су издржали и цареве и олује.

Можда ћеш чути како камен шапће.

Можда ћеш осјетити како вријеме стане.

А можда ћеш разумјети оно што је мој ђед говорио:

„Тврђаве се не зидају да би чувале границу, него да би човјек научио шта значи остати.“

И тако Дракуљица остаје — не као рушевина, него као успомена што дише.

Kао тихи стражар над Билећом, над водом, над сјећањем.

Kао камени свитак на којем пише оно што се више не говори наглас:

да је свака граница пролазна, али људска рука и људска пјесма — вјечне.