За сушних година, када се воде Билећког језера повуку, пред нама се покаже један скривени свијет, који је још увијек жив само у сјећањима некадашњих становника питоме долине ријеке Требишњице. Они данас чувају успомену на своје куће, ливаде, воћњаке и винограде, као и љета проведена на купалиштима. Воде препуне најукусније пастрмке, плодна земља на којој је све рађало, уређене баште и вртови, школе, домови за младе, све то је, у тренутку када је донесена одлука о изградњи бране Гранчарево, морало бити напуштено и препуштено води, која ће их заувијек одвојити од њихових вијековних огњишта.

О животу у Мирушама, једном од најљепших села на лијевој обали ријеке, са сјетом нам је говорио наш суграђанин Видо Мишељић.

– Изградњом бране потопљени је најљепши крај Херцеговине. Извор ријеке, који је био јединствен дио Требишњице, Милобод, околина манастира Косијерево. За водом је остало Завође коме су припадала села Чепелица, Орах, Паник, Скроботно, чак и Моско, као и мјесто гдје је вијековима био манастир Добрићево. У Мирушама су живјеле породице: Мишељићи, Дутине, Комненићи, Витковићи, Дедијери, Табаковићи, Шутоње, Чукнићи, Вукајловићи, Гњати, Папићи, Дрињаци и Чокорили. По попису из 1961. године – 328 становника. У Завођу су живјели: Џелетовићи, Лери, Тркље, Капори, Мићићи, Мишељићи, Сворцани, Куреши, Видачићи, Миленићи, Вучинићи, Дутине, Глоговци, Парежанини, Вујновићи, Боботи. Већином су се исељавали у Билећу, Требиње, Чачак, Дубровник, Београд, Сарајево, Бар, Херцег Нови… Нека ми не замјере породице ако сам кога заборавио, каже Мишељић.

Богата водом, Требишњица је била погодна за изградњу млинова за жито. Чувени ,,Томановића млини“ са шест „виталa“ били су на услузи не само Херцеговцима. Мљело се жито и за сусједна села, а неријетко су ту долазили и домаћини све до црногорских Бањана. Уз ријеку је вијуґала жељезничка пруга – жила куцавица за развој овог краја. Поред тога што је превозила путнике, била је прозор у свијет напредној омладини која је жељела да се школује у тадашњим образовним центрима у Сарајеву, Београду, Подгорици.

– Мирна и тиха Требишњица тада је мјесто окупљања свих генерација. Купалишта пуна омладине и рибара, пјесма се чула на сваком кораку, старији су одмарали у хладовини и причали приче којих се и данас сјећам. Знам да поједини људи који су се исељавали, много млађи него ја сада, у новом мјесту и новом дому нису дуго живјели. Туговали су не само за кућом и имањем, колико за комшијама и лијепим гледањем. Типични Херцеговци, смирени, мудри, осјећајни. Не памте се сукоби, чак ни за вријеме подјела у Другом свјетском рату. И Завођани и Мирушани успјели су да сачувају једни друге, своје комшије и кумове без обзира којој су војсци припадали, прича Видо.

Око 1 300 становника заувијек је напустило долину ријеке Требишњице. Расути по околним градовима и сусједним земљама ни данас не могу да прежале свој родни крај. Када је низак водостај, долазе, обилазе остатке кућа, имања, траже трагове некадашњег живота.

Млађе генерације, које су одрасле на причама о некадашњем животу у долини Требишњице, труде се да очувају имања, бар они срећници којима вода није прекрила кућни праг. Окупљају се за вријеме празника и љетних дана, гдје у собама у којима су рођени њихови очеви и мајке покушавају да докуче парче своје породичне историје.

Билећко језеро формирано је 1968. године. Тимe је стављена тачка на живот у овој питомој долини. Остала је само пјесма:

„Ој језеро плаве боје, што потопи село моје.

Село Паник и Мирушe равне, Чепелицу и Орашке стране.“