Има ријечи које се данас ријетко чују, а кад се изговоре, одмах исправе кичму. Једна од таквих на сву срећу још незаборављених ријечи је ријеч образ. У вријеме брзих порука и још бржих оправдања, та ријеч дјелује помало тешко, скоро незгодно — као да тражи да човјек застане и размисли прије него што нешто уради или каже.

У херцеговачком народном говору образ никад није био само дио лица. Он је био мјера човјека. Кад се каже да неко „има образа“, то значи да зна докле може, а гдје мора стати. А кад се каже да је „без образа“, ту нема много простора за тумачење — то је најкраћи пут до друштвене пресуде. Човјек је могао изгубити све, па и живот, али ако изгуби образ, као да ни име није имао. Образ је долазио прије имена и трајао дуже од живота. Зато се и дјетету говорило: „Пази шта радиш, да ми образ не откинеш.“ Јер образ није био само личан, него и породичан, понекад и читавог села. Могао си изгубити новац, имање, па и живот — али ако изгубиш образ све си изгубио. Говорило се „Вода ће све опрати осим црна образа“. И не, није се прао водом, ни годинама ни ћутањем и преносио се у наслеђе па кад се једном изгуби потомци су га залуду тражили нигдје га није више било. О таквима без образа се много причало а њиховом говору се није вјеровало— јер гдје образ оде, ријеч више нема тежину.

Данас се често чује да се образ „изгубио негдје успут“. Али се у Херцеговини још може чути: „Не ударај ми на образ.“ Херцеговина је вијековима посна и сиромашна, али још одолијева јер је образ није потпуно напустио. Траје у говору и причи „образа ми“.