Причала ми једна баба из источне Херцеговине. Кад она стане причати,чини ти се да и камен проговори, јер сваки камен овдје памти више него понеки човјек. – Ма, добри су били момци, лијепи, Бога ми, да их човјек само гледа. Али најупорнији су имали шићар од ашиковања! Кадли,тадли... – рече она, па шеретски намигну, као да је баш тог часа из своје младости извадила једну тајну, умотану у стару везену мараму.

Запитах је шта је то заправо ашиковање. Насмија се она, онако како се смију само стари људи који су живјели у времену када се љубав није трошила на брзину. – Е, синко мој, није ти то било као данас. Данас се заволи преко телефона, а остави преко једне поруке. А некад... некад је срце морало добро да се намучи док дође до другог срца. Кад би љето почело да се примиче јесени, а кукурузи пожутјели по Поповом пољу, сазивала се комуша. Из сваког засеока стизала је чељад. Старији би улазили у кућу код домаћина. Мирисала је кафа, точила се ракија, препричавало се шта је година донијела, а шта однијела. Младост је остајала напољу. Дјевојке посједају крај кукуруза и комушају клип по клип. Момци, као случајно, мало подаље. Нико их није распоредио, али је срце вазда боље знало пут него ноге. Испрва тишина. Онда нека шала.

Па смијех. А онда, изненада, једна дјевојка запјева. Тихо. Стидљиво.

Као да прво пита вече смије ли. Друге прихвате, па се пјесма разлије преко њива, уз брда и низ долине, све до кршевитих висова, гдје и вјетар успори да је чује. Не остају ни момци дужни. Запјевају и они.

Није то било надметање, већ разговор пјесмом. Једни отпјевају, други одговоре. Као два извора што се дозивају преко херцеговачког камена. А ако је који момак коју дјевојку бегенисао, ако му је срце заиграло баш због ње, није трчао да јој говори велике ријечи. Узео би лијеп, зрео клип кукуруза. Па јој га, као нехотице, баци у крило. Е, ту је била сва наука љубави. Ако га дјевојка врати – све је јасно. Ако га прихвати... Па га полако искомуша... Онда више нико ништа није морао да пита. Село је већ све знало. Без једне једине ријечи. – Видиш, синко – настави баба – није ту било онога што данас свијет назива слободом. Било је стида. А стид је био најљепши накит сваке дјевојке.

Није то била удаљеност него поштовање. Што је већи био образ, то је љубав дубље пуштала коријен. Онда би почело право ашиковање. Момак дочека дјевојку на чесми. Помогне јој око товара. Испрати је до авлије, али никад преко прага. Разговарају мало. Ћуте много. А баш у том ћутању било је више љубави него што данас стане у хиљаду порука.

Баба застаде, па се насмија. – Али, Бога ми, било је и упорних! Обиђу њиву трипут, као траже изгубљен нож, а све гледају хоће ли дјевојка подићи очи. Донесу воде кад нико није жедан. Понуде јабуку кад су сви вечерали. Врзмају се око једне кô пчела око вријеса. Кажем ти ја –имали су шићар од ашиковања! Није им било тешко ни десет вечери долазити само због једног осмијеха. Јер најљепше херцеговачке љубави никада нису почињале великим заклетвама. Почињале су једним погледом. Једном пјесмом. И једним клипом кукуруза који је пао тамо гдје је срце већ одавно било стигло.

И није чудо што је један од највећих мостарских пјесника, Осман Ђикић, знао шта је ашиковање. Није га учио из књига, него из живота, из оних старих махала у којима се љубав прво видјела у очима, а тек онда изговарала. Зато је и написао: „Ашик оста' на те очи, На те двије тамне ноћи.“ Није случајно ни што је једну своју књигу назвао „Ашиклије“. Знао је Ђикић да се љубав не мјери временом, него дубином.

Да се не памти по броју дана, већ по снази уздаха. А онда је живот,онај исти који човјеку даје прољеће, знао и сурово да га прекрати.

Осман Ђикић умро је млад, у Мостару, 30. марта 1912. године, у тридесет трећој години живота, савладан туберкулозом. Недуго за њим, исте године, отишла је и његова Зора. И њу је однијела иста болест.

Ето, тако је Бог уредио. Али има нешто што ни болест, ни смрт, ни вријеме никада нису успјели побиједити. Љубав. Па кад понекад, у тишини предвечерја, чујем како вјетар пролази кроз кукурузе или кроз старе мостарске авлије, помислим да можда Осман и његова Зора и данас негдје ашикују. Да ли у Џенету или у Рају? Какве то везе има. Пред Богом је љубав чистија од наших ријечи, а већа од наших подјела....