Човјек цијелог живота бјежи од нечега. Од сиромаштва, од страха, од туђег суда, од успомена које би најрадије закопао дубље него што је могуће. Али постоји једно мјесто на које не може побјећи. То је оно мјесто у њему самом, гдје све остаје записано, и оно што је рекао, и оно што је прећутао, и оно што је учинио мислећи да ће заувијек бити заборављено.

А Мостар памти.

Памти камен који је вијековима стајао, памти Неретву која је гледала како се мијењају људи и времена, памти и храм који је био више од зидова. Божија кућа или храм није камен сложен руком неимара. у њему живи нешто невидљиво, нешто што припада онима који су ту долазили са надом, молитвом и тихим људским жељама.

У темељима Саборне цркве Свете Тројице почивао је владика Леонтије Радуловић од 1888. године. Године су пролазиле преко његовог гроба, Мостар се, дакако, мијењао, људи долазили и одлазили, али је он остајао у миру који припада онима који су завршили свој земаљски пут.

А онда је дошао дан када је ватра ушла у храм.

Петнаести јун 1992. године остао је као један од оних дана које човјек не памти по календару, него по рани коју оставе. Јер не боли само оно што је уништено. Боли и оно што је могло бити другачије.

Ватра је тог дана гутала дрво и иконе, зидове и врата, али најтежи пламен није био онај који се видио. Најтежи је био онај који је ушао уљуде.

Јер човјек прво запали у себи оно што ће касније запалити око себе.

Међу онима који су се помињали у причама о том дану био је и неки Сакиб. Човјек немирне судбине, човјек којег су животне околности и властити избори одвели путем са којег се није лако вратити.

Али живот има чудан обичај.

Понекад нас врати управо тамо одакле смо мислили да смо заувијек отишли.

Седамнаест година касније појавио се поново у Мостару. Тражио је помоћ и храну тамо гдје је некада остао траг његовог живота.

Не зна човјек шта се дешава у души другог човјека.

Можда га врати невоља.

Можда усамљеност.

Можда онај тихи глас који се јави онда када више нема никога ко би га надгласао.

Савјест није гласан судија. Савјест не виче него само стрпљиво чека. И када се јави, човјек схвати да је од свих врата најтеже отворити она која воде према самом себи.

Када је започела обнова Саборне цркве, отворен је гроб владике Леонтија. Требало је привремено пренијети његове посмртне остатке, али је пронађено нешто што је многе оставило у чуду.

Послије толико година, послије пожара и рушења, пронађени су остаци и одежде који нису носили знаке пропадања онако како би се очекивало.

И опет се човјек нађе пред питањем на које нема лаког одговора.

Јер постоје ствари које се не мјере само разумом.

Постоји оно што видимо.

И постоји оно што осјетимо, а не умјемо објаснити.

С друге стране, Сакибова прича завршила се у ватри која је овога пута била окренута према њему.

Не треба човјек да узима мјеру правде у своје руке. Нисмо створени да будемо судије туђим душама, јер свако од нас носи неки свој терет који други не виде.

Али једну поуку можемо извући.

Ватра коју запалимо у свијету не нестане када се угаси пламен.

Она остане негдје.

У камену.

У памћењу.

У човјеку.

И зато су стари говорили кратко, а мудро:

Ко се с ватром игра, од ватре страда.

Јер ватра не зна чију је руку прво загријала.

А када се распламса, тражи све.