Има једна ријеч која је некада живјела у свакој другој кући, заједно са мирисом старих времена, шкрипом дрвених врата, бабиним прутом и ђедовим „пушти га баба“ и оним чувеним: „Ама, не гицaj се, човјече!“

Данас је све рјеђе чујемо. Као да је и она, заједно са многим старим ријечима, отишла негдје низ друм, па је више нико не дозива.

Ријеч је – гицати.

Тако су говорили стари кад би се неко од невоље или бијеса узнемирио, кад би се узјурио као какво говече пред студен, кад не зна шта ће од себе па почне да поскакује, да удара ногама у ваздух и да се, што би наш народ рекао, – гица.

Гицати се, дакле, значи нервозно реаговати, љутити се, бунити се, скакати на сваку ријеч и на сваки поглед.

А данас сам се, ето, сјетио те ријечи.

Сједох да се ошишам, кад оно – отац довео дјечачића.