Некад јутро свако ми смо срећом звали,
учили у ходу све што нисмо знали.
Али...
Некада смо били наивни и мали,
па кренули опет тамо гдје смо стали.
Али...
Хтјели смо да радост сваку тугу спали,
за године срећне одежду смо ткали.
Али...
Мислили смо дуго, да се живот шали,
у земљу од стида кад смо пропадали.
Али...
Образе смо своје илузијом прали,
и тражили оне што су залутали.
Али...
Кад удари душман животе смо дали,
борећи се, љуто, поносито пали.
Али...
Отаџбина јеца, своју дјецу жали,
у седла су њена дрско узјахали.
Али...
Нећу да признам да смо руже брали,
како би их скоти данас мирисали.
Али... Али... Али...
