Наруквице Светог Василија

Дошао Отац код нас, у Пипере. Имао је обичај да каже: „Уснио сам нешто“, кад хоће неку новост да каже. - Ето, дође ми помисао, како би било лијепо, кад буде пресвлачење, да направимо Литију са моштима Светог Василија до Херцеговине Тамо је рат, толика мука и невоља притиска са сваке стране. Нема ниоткуд утјехе. Колико би се обрадовали сви, а мислим да би и Светом Василију било драго да оде у свој родни крај. Ко би их више утјешио и охрабрио од њега. Али важно је да мошти прођу и кроз Никшић, јер има много самоубистава. Тако мислим о томе, и све ми неко умиљење. Али се мало плашим како ће се то прихватити, јер сам ја из Херцеговине. Послије неколико дана Отац оде на Цетиње и предложи то Митрополиту. Он му рече: „Чекај, оче Лазо, да се помолимо па да видимо“.

Кроз неколико дана Владика га тражи на телефон и каже му:!Лазо воља је Божја. Спремај све што треба". За пресвлачење Светог Василија сестре су извезле прелијепу одежду. Док су нову одежду носили у Горњи Острог, десило се да испадну наруквице. Кад су пресвлачили Свеца, Владика Атанасије тражи наруквице, али нема их нигдје. Владика каже: „Скидај, Лазо, твоје наруквице". Наруквице су пронађене тек кад се Свети Василије вратио из Херцеговине. А Отац је толико био срећан што је Свети Василије осветио његове наруквице, да је дао аманет да га сахране у одежди са тим наруквицама. И заиста, кад су га донијели из Београда, Митрополит га је пресвукао И обукао му ту одежду.