Narukvice Svetog Vasilija

Došao Otac kod nas, u Pipere. Imao je običaj da kaže: „Usnio sam nešto“, kad hoće neku novost da kaže. - Eto, dođe mi pomisao, kako bi bilo lijepo, kad bude presvlačenje, da napravimo Litiju sa moštima Svetog Vasilija do Hercegovine Tamo je rat, tolika muka i nevolja pritiska sa svake strane. Nema niotkud utjehe. Koliko bi se obradovali svi, a mislim da bi i Svetom Vasiliju bilo drago da ode u svoj rodni kraj. Ko bi ih više utješio i ohrabrio od njega. Ali važno je da mošti prođu i kroz Nikšić, jer ima mnogo samoubistava. Tako mislim o tome, i sve mi neko umiljenje. Ali se malo plašim kako će se to prihvatiti, jer sam ja iz Hercegovine. Poslije nekoliko dana Otac ode na Cetinje i predloži to Mitropolitu. On mu reče: „Čekaj, oče Lazo, da se pomolimo pa da vidimo“.

Kroz nekoliko dana Vladika ga traži na telefon i kaže mu:!Lazo volja je Božja. Spremaj sve što treba". Za presvlačenje Svetog Vasilija sestre su izvezle prelijepu odeždu. Dok su novu odeždu nosili u Gornji Ostrog, desilo se da ispadnu narukvice. Kad su presvlačili Sveca, Vladika Atanasije traži narukvice, ali nema ih nigdje. Vladika kaže: „Skidaj, Lazo, tvoje narukvice". Narukvice su pronađene tek kad se Sveti Vasilije vratio iz Hercegovine. A Otac je toliko bio srećan što je Sveti Vasilije osvetio njegove narukvice, da je dao amanet da ga sahrane u odeždi sa tim narukvicama. I zaista, kad su ga donijeli iz Beograda, Mitropolit ga je presvukao I obukao mu tu odeždu.