Често архаичан, најчешће граматички некоректан али увијек чист... као вода изворска и душа племенита.

Српски језик...

Ђаво ти срећу однио

На јаде ти свануло

Мртав освануо дабогда

Зору не дочекао

Бог ником дужан не остаје

Питаће га старост ђе му је била младост

Вјера је оно што нас упућује истини

Нећу своју вјеру изгубити ни часнога крста погазити

За крст часни и слободу златну

Да се тој невјерној кући траг по прсту показује

Извуко се били су му одбројани дани

Живи на живим мјестима(у црквама и манастирима)

Није ни Богу за мобу,ни цару за војску

Нека им је далеко лијепа кућа од нас - изроди

Ћаћа му је на сабљу добијао

Прошлост је грозан бездан, што у сумрак оде,не постоји више

Зло чинити а добру се надати нит је било нит може бити

Историја је најоштрија сабља

Вријеме је најбољи судија

Највиша је вјера,вјера у човјека

Нема вјере која гријех пере

Човјек је човјеку вук

Како је небо мутно као око исплакано

Црн му образ и име проклето

При њему је неки ђаво

Због нечије ријечи погане да у тешко понижење падне

Неправда и клетва сваког боле

Он је човјек превртљиве ћуди

Жестоко се наљути

Издаје га снага и хитрина

Уз ракију и причу се кријепише

Неко га је подмукло оклевето

Баталијо нешто

Остави се зађевица

Болест и године од човјека ругобу начин

Божији отпадниче српског рода издајниче

То је страшни несој нема стида ни образа

Многоме је трн у оку био

Пркосит се навико

Његоваје задња – задња му се пише

Тај ниодког не зазире

У живу ће ватру угазити и за оштро гвожђе ухватити

Љут је ко змија

Оте му ријеч из уста

Тешко његовој души

Дошо му главе преко другог

Забоље га шта ће свијет узет за истину

Стиди се својих поступака

Прави велику бруку сви му иду на руку

Не могу му наудит јер је човјек и вазда ће бити

Сто кастига и на њега се сручи

Његова је дужност да истину дави....