Djeda Petar, unuka Dunja i jedna kesa puna čepova. Na putu do škole, njih dvoje, svakoga dana, skupljaju čepove i na taj način misle i pomažu Udruženju roditelja djece sa autizmom.

Sve počelo kada je djed Petar, penzionisani profesor fizičke nastave, saznao od svoje koleginice za kampanju "Čep za osmijeh".

"Dođem ovdje u našu poštu  da uplatim neke račune, vidim kutiju vidim čep za osmijeh, vrati mi se ono što sam nekad radio i pomagao đacima, ajde reko ja ću to sam. Ima od toga i više od godinu dana.  Pošto radim u sportu, radim sa mnogo omladine i uspio sam na tim sportskim igralištima, utakmicama, skupljam. Ovdje je u Trebinju bilo organizovano prošle godine u martu Evropsko prvenstvo u odbojci, ja sam skoro donio 1000 čepova", rekao je Petar Čolović.

Ovaj pomalo nesvakidašnji hobi, djeda Petar je ispričao svojoj unuci Dinju. Kao šestogodišnjakinja ozbiljno je shvatila i razumjela, da skupljanjem čepova može da pomogne nekog drugoj djeci.

"Vidjela sam u dedinom autu da ima puno čepova, pa sam ga pitala i rekao mi je to pomaže djeci i onda smo počeli zajedno da skupljamo. Mnogo je to lijepo, ja volim da pomažem drugima. Ja svakoga dana kad se vraćam kući iz škole  skupljamo mnogo čepova, skupimo i po tribinama kad mi je trening u školi sporta, pa tražimo okolo ulazimo gdje ima. Gdje kod ima čep odvrni. I moja mlađa sestra Zoja isto skuplja čepove, i kad je metalni kaže čep, stvarno se brine ali još ne zna šta je plastika", rekla je Dunja Rikalo.

"Ja prije nego što nju odvedem u školu, radim u školi sporta, pa u sportskog dvorani prikupim koji čepić. Pa onda odem po nju i dok idemo prema školi opet prikupimo, pa kad idem po nju  da je vratim iz škole pokupimo. I sve tako malo po malo. A ona i ja smo animirali sve svoje u porodici da se čepovi ne bacaju da se čuvaju", dodaje Petar.

Čep po čep, i tako su do sada zajedno prikupili 4175 čepova. Animirali su čitavu porodicu, drugare u školi, pa tako sada svi zajedno učestvuju u ovoj humanoj misiji.