Већ више од пола вијека је, од када се над Требишњицом, између Градине и Полица, извила камена силуета Арсланагић моста. Древна грађевина, ремек-дјело османског градитељства на овим просторима, четири вијека премоштавала је Требишњицу пет километара узводно од Требиња, у мјесту које је по мосту носило и име. У наше доба, угрожена изградњом хидросистема, од 1966. до 1972. године била предмет комплексног инжињерског и рестаураторског подухвата спасавања – демонтажом и реконструкцијом „камен по камен“ на новој локацији, ближе самом срцу града. Од тада својим богатим формама и складним линијама краси панораму Требиња, незаобилазан је мотив на туристичким брошурама града и заузима репрезентативно мјесто међу споменицима овдашње културноисторијске баштине. Вијековима је био и остао спомен на дјело и умијеће древних неимара, а данас - и свједочанство о вјештини модерних градитеља: да то дјело, служећи се савременим инжињерским знањима, од истог камена аутентично понове. На пројекту преноса моста, у свим његовим фазама, био је ангажован велики број стручњака, у првом реду грађевинске и конзерваторско-рестаураторске струке, савременици посебно истичу заслуге инжињера Милана Гојковића, а ништа мање – и „Хидроелектрана на Требишњици“, без чије техничке и материјалне подршке напори струке не би могли добацити ни близу жељеног циља. Градњу каменог моста преко Требишњице историја датира у другу половину 16. стољећа и препознаје га као задужбину Мехмед-паше Соколовића. То потврђују и упоредне анализе биљешки двојице француских путописаца, који су у то вријеме походили наше крајеве, те записи из дубровачког архива: оснажујући трговачке везе велики државник и задужбинар дао је саградити мост и преко Требишњице, уз караван-хан који ту подиже у спомен на свог рано умрлог сина, при чему би година завршетка градње, према истим биљешкама, требало да буде 1573/74. У 17. или 18. вијеку, вјероватно послије 1687. године добио је данашње име по неком Арслан-аги, закупнику мостарине. Већ пет деценија дјело старог неимара, савременом службом и свевременом љепотом, узвраћа Требињцима за поново даровани живот. Ипак нису залуд на плочи оне веће и гласовитије Мехмед-пашине задужбине, вишеградске ћуприје на Дрини, још прије четири и по вијека, уклесане ријечи:

„...Нико неће рећи за иметак, који се троши у задужбине, да је расипање. (...) Немој рећи да је пропао иметак, који се троши у овакво добро дјело...“