У срцу града, иза скромних зидова Дома младих, пар пута седмично, заигра не само нога, већ и душа. Тамо, гдје плес није такмичење већ осмјех и дружење, гдје се кораци не броје већ осјећају, живи једна необична дружина — фолклорно-рекреативна група Дома младих која окупља даме свих година, искустава и снова.

Свака од њих носи свој живот у рукаву: сјећања, бриге, наде, али када уђу у салу — све то остављају иза себе. Попут чаролије, већ први звуци фруле претварају умор у енергију, а данашњицу у игру повратка себи. Овдје, међу дахом дружења и сјећања, живот постаје лакши. Смјех се као вјетар разлије по сали, а зној на челу није напор, већ знак да се живи пуним плућима.

Тренер Доброслав Бјелица — Бели, више је од водича кроз кораке. Он је ритам срца ове групе. Са својим, понекад и строгим гласом и погледом, распирује жар у покрету, али још више — у духу. Код њега не постоје "погрешно" и "не можеш", већ само "покушај поново" и "браво, госпођо!" Његов шарм је мелем, а његово вођство диригентска палица једног оркестра састављеног од људскости и радости.

Овдје се не долази да би се научио плес — овдје се учи како се воли живот. Јер, када се окупе у сали је мала побједа над журбом свијета. И када музика стане, када се упале неонска свјетла и сви пођу својим кућама, нешто остаје. То нешто не види се, али се носи у грудима — као топлина, као подсјетник да нисмо сами, да је љепота у покрету, у осмјеху, у заједништву.

Благословљен међу женама — тако кажу. А неки, са осмјехом, додају да су сви Требињци на њега помало и љубоморни. Јер ко би им могао замјерити? Док они вечери проводе у кафанама или испред телевизора, он је окружен осмјесима, у друштву дама разиграног духа и племенитог срца.

Доброслав Бјелица — Бели, тренер фолклорно-рекреативне групе, "званично" води пробе, али оно што заиста води, јесу разговори, подршка, повјерење и смјех. Сваке седмице, неколико пута, он је међу дамама, у сали која одзвања ритмовима традиције и гласовима који љековито одјекивају кроз дан.

Док корача испред њих, не као командант већ као сапутник, у очима му се види оно што не може да се научи — искрена радост што је дио те топле заједнице. Можда су зато неки љубоморни — јер није ствар у бројевима, већ у томе што је Бели пронашао оно што се често губи: сврху у заједништву, у покрету, у тренуцима који нису велики по гласу, али јесу по срцу.

А даме? Оне ће вам саме рећи — Бели је друг и тренер. И више од тренера.

Мушкараца, на жалост, нема да играју — али срца ових дама куцају у ритму као да их је двоструко више. Конкурс је отворен, широм, и с нестрпљењем очекују храбре, ведре и спремне да се ухвате у коло живота. Јер, фолклор није само плес, то је загрљај прошлости и садашњости, а за тај загрљај увијек има мјеста за још један пар руку.

Са сјајем у очима и поносом у гласу, већ маштају о својој првој кореографији — "Херцеговина". Да, баш тако, снажна и поносита, као крш с којег су потекли, као камен што памти и вјетар што носи глас предака. Та кореографија ће бити више од плеса: биће то химна заједништва, љепоте традиције и љубави према завичају.

А до тада — кораци ће тећи, пјесма ће се дизати, а даме ће, уз свог Белог, наставити да чувају ритам живота. Мужеви, синови, унуци — слободно, пријавите се. Конкурс је отворен.

Херцеговина вас чека.