Krajem maja, u danima kada se sunce kasnije zalazi za Vlašticom, a noći mirišu na žalfiju i tamjan, trojica ljudi, u radnim pantalonama i s iskrenim osmjesima, zidali su podzidu pored manastira Duži. Nije bilo buke, nije bilo galame — samo zveket alata, uzdah znojavog čela, i povremeno: „Dodaj mi malter“

Tu će, govorili su, uskoro biti postavljena ograda. Biće to parking za autobuse što dovode poklonike i hodočasnike, ljude dobre volje koji u Duži dolaze radi molitve, utjehe ili samo da u tišini sjednu pored svetinje.

Sve u manastiru je pod konac. Iza visoke kapije i starih zidina vlada urednost koja ne dolazi iz naredbi, nego iz ljubavi. Cvjetnjaci su poredani kao u najboljim vrtovima, klupe nove, zvonik se popravlja, ikonostas sija kao da je juče postavljen. Ali najljepše od svega — mir. Onaj unutrašnji, što se ne može ni kupiti ni glumiti. I cvrkut ptica....

A ta trojica što zidaju — njih nećemo po imenu. Ni oni ne traže da se zna. Kažu: „Radi se, Bogu za slavu, a narodu za korist.“ Sa njima je, na sličnim poslovima, bilo još nekoliko prijatelja, skromnih i tihih, koji su u prethodnim mjesecima, bez velikih riječi, napravili toliko toga…

Niko to nije fotografisao, niko nije pravio objave. Znalo se, i dovoljno je bilo da se pogledamo i kimnemo glavom.

Sada se čeka samo jedno: da neko asfaltira tih stotinjak metara puta. Nije dugo, ali je značajno. Ljepše je kad dolaziš, a točkovi meko prelaze preko asfalta, bez prašine, bez treske. I ovako je dobro — zemlja miriše na post i trud — ali ljepše je kad je potaman.

A kad se sve završi, neće biti svečanosti, ni govora, ni traka da se presječe. Biće samo još jedan dan, i neka starica što će sići iz autobusa i tiho se prekrstiti: „Slava Bogu što sam doživjela i ovo da vidim.“

I jeste — Slava Bogu na svemu.