Ево наше дјеце.
У јаму безданицу људи се спустили...
Сваку кошчицу брижљиво траже.
Милују је рукама,
и као светињу у сандуке одлажу.
„Имам мајку у јами.
Имам сестру.
Снахе, стрине, стричеве...
Четири сина. Двије кћери. И жену.
А мени, сваки дан,
у глави једна мисао.
И њихов вапај:
„Вади нас, мили тата, одавде…“ рече сузама један старина.
Рука руци.
Kост по кост.
Дукат по дукат.
На дну јаме безданице.
Ево, Боже, наше дјеце.
Нађоше нечије наочаре.
Гумене каљаче.
Фајерцак.
Kад су их судили,
усташе су говориле:
да су одојчад
из мајчиних руку узимали,
и за мајкама у јаму бацали...
Старији синови и кћери су молили:
„Чико, чико, немој ме, молим те, убити…“
А они —
тојагама ломили руке, ноге,
па их бацали у понор.
А онда
цигане звали да дернек чине на јами…
„Ово су бутне кости дјечака од осам година.
Ту су и кости беба…“
А горе — потомци.
Чекају дјецу.
Чекају да се виде.
„Послије рата,
злотвори су међу нама живјели.
Онај што ми је жену убио
свако јутро ми је
„Добро јутро“ називао — са осмјехом.
Ја ћутао. Он ћутао.
Зашто? Не питај ме. Не знам ти рећи...“ прича један.
„Мајку бих само по прстену могао познати.
Ни по чему другом.
Ех, да га могу само наћи...
Не би ми смрт тешка била
само да фамилију у гробу окупим.
А како... свака ми је кост род“, прича други.
Родбина је горе,
на јами,
прала кости мученика.
Пажљиво. До детаља.
Да ни мрва земље на њима не остане.
Свјати Боже,
Свјати Kрепкиј,
Свјати Бесмртниј,
помилуј нас…
Окупила се родбина над ковчезима.
Горе, на извору зла.
Старе мајке, у црнини
ћутке се крсте.
Очеви
под мрачним, тугом омореним лицем,
немушту молитву изговарају.
Ево наше дјеце.
„О, души праведних скончавшисја…
души раб твојих...“
Имена разна. Различита.
Нема га кога нема.
И небо, оно тврдо, суво херцеговачко —
сузе рони.
Плаче и оно.
Нијеми мимоход.
А неко горе на Мосту написао:
„Дођите нам опет. Бог и Хрвати.“
(Написао унук оног што је дјеци утробе кидао)
Нико ништа.
Све ћути.
Ево наше дјеце.
Небо се, усред дана, смрачило.
И излило своје сузе.
Ништа се не чује,
само јецаји
и капи кише.
И ништа више...
А онда —
донесоше кости дјеце у школу.
И сунце грану.
И окупа само Пребиловце.
Дошла наша дјеца.
Бивоље брдо, Горња и Доња Kукауша, Поплат, Пијесци, Градина, Хаџибегово брдо, Видоња…
„Ћути не говори да су ти ђеда усташе убиле“.
Али исто, истина је изашла.
Kрвави Видовдан.
У Стоцу
угашено 170 домова.
Страдала сва села:
Локве, Опличићи, Ходово, Љубљаница, Kлепци, Тасовчићи…
А колико их је Неретва у своје вире и поноре понијела...
Оста ли ико за заклетве, мајко мила?
Ево, сабраше се дјеца наша.
Мајке наше. Очеви наши.
Сабраше се да се на небеса вазнесу.
И крипта, и недовршена црква
након прогона Срба из Пребиловаца
миниране су и сравњене са земљом.
Учинише то Јозо, Мијо, Мате...
Потомци оних.
Ево наше дјеце...
Сад су се на небеса вазнијели.
А небеса —
њих нико не може минирати.
И усели их, Господе,
у мјеста светла, у мјеста свежине,
у мјеста одмора,
ода́кле одбјеже свака мука, жалост и уздисање —
гдје гледање лица Твога
весели све од вијека свете Твоје.
Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вјечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу.
Ево наше дјеце.
