У тишини Оџачког поља, огласило СЕ звоно Цркве светих Кирила и Методија. Његов звук, старински и топао, разлио се преко брда и ливада, дозивајући и оне у селу и оне што су дошли издалека, да се саберу у дому молитве. Под сводовима храма, у мирису тамјана, свештеник Драго Зубац служио је свету литургију. Ријечи молитви сливале су се у тишину, а потом, као зреле јабуке у недрима љета, падале у срца вјерних.

Кад су приступили светој тајни причешћа, лица су озарила онај тихи сјај што се не види очима, већ душом. А у порти, под старим дрветом, чекала је трпеза љубави – хљеб и сир, пите и разговори, успомене и загрљаји.

Ова недјеља, по обичају Црквеног одбора, сабира људе уочи Невесињске олимпијаде. Тих дана Оџак, Раст, Залужје, Тртине, Жиљево, Шумићи и сва друга села постану живи албум повратника – оних што носе завичај у имену, а живот у туђини.

Међу њима је ове године и Новосађанин Дејан Оморјан, мајстор ФИДЕ, човјек који је на Олимпијском шаховском турниру уписао подвиг какав памти мало ко – све побједе, једна за другом. И као да му то није било доста, јуче је стао на старт планинске трке „Вележ вертикал“ и стигао до циља, упијајући планински ваздух и погледе с висина. „Дошао сам да упознам овај крај и људе“, рекао је тихо, а у гласу му је било више од ријечи – било је дивљење.

И ове године сабор вјерника на Оџаку није био само сусрет, већ тихо утврђење невидљивих мостова међу људима. Драган Брењо из Црквеног одбора најавио је да ће храм добити нове украсе – фрескописање куполе и мјесто за свијеће у порти, гдје ће пламичци горјети као мале молитве, и по зими, и по љету.

Тако Оџак чува своје. Не само зидове и фреске, већ оно што се зидовима не може обухватити – заједништво, вјеру и осјећај да гдје год да кренеш, овдје те чека твој праг, твоја црква, твој народ.