Зазимило, снијег притиск’о бријег, а ноћ густа, тиха. Све се чељад скупила код Митра на огњиште. Варнице пуцкетају, конак мирише на дим, а Митар, расположен, крену причу.

„Јели, јесте ли ви који икад били горе, од Невесиња према Заборанима и Драмишеву? Ја био мали, али ме ђед водио на сабор на Успење. Још ми у уху оно појање. А памтим, реко’о ми ђед: „Овдје, ђе је сад црква Милошевка, сахрањен је сам Милош Обилић.“ Народ то мјесто зове Оцркавље – веле, био ту манастир велики“

Митар повуче дим из цигаре која је горјела међу чворнатим прстима, зашкиљи на једно око и настави.

„А не не! Господа ми Бога, није то обична црква, браћо моја. Чуда се ту дешавају. Знате ли шта се збило, двије године по рату? У априлу, десет њих копало раку. Копају они, један метар, и наиђу на поклопницу старог гроба. Замахну један крампом, бум! Кад оно, звоно на цркви само зазвони“

Сви око ватре заћуташе. Само се један мудријаш огласи.

„ Ето јес таман…“

На то ће Митар љутито:

„ Шта се смијеш, рђо од чоека! Нити се шалим, нит’ ми је до шале. Три пута он удари, три пута звона сама звонила, као да небо узвраћа удар! Је ли то, а? Па оставили тај гроб недирнут. Од тог дана у Лукама кажу: „Милошевка чува своје мртве и своје тајне.“

Занијемила сва чељад. Сви се крсте, гледају једни у друге. Али Митар не престаје и окрену се оином мудреши.

„ А знаш ли, јадо, за друго чудо? Кад се август са септембром мијењао, киша падала тихо, ни грома, ни вихора. Али ујутро, шта је народ видио? Сав бакарни кров Милошевке, у једном комаду, ко рука џиновска да га је подигла, лежи осам метара даље! И не би то све, а јок...Једини споменик у гробљу што није носио крст, лежи оборен“.

Опет варнице пуцну, сви се од неке језе стресоше, а мудреша ћути. Нестао негдје у мраку. Остали само слушају, крсте се, погледавају у врата као да ће нешто ући.

„Е, ђецо моја, да вам велим: Милошевкина звона не звоне увијек људском руком. Њен кров једном сам себе скинуо. Њено гробље чува камен што не да да га крамп дотакне. Зато кад у Лукама звона зазвони, застаните и ослушните. Јер знајте: то можда није рука звонара. То је можда глас неба, или сам Милош из дубине гроба, да опомене – да је свето живље од пролазног“ заврши Митар са причом

Тишина. Чује се само ватра.

Само се стара Петруша огласила:

„Амин, синко. Тако и јест Господа ми Бога“.

Прекрсти се полако, а остали за њом.

Вани је почела мећава.