Zazimilo, snijeg pritisk’o brijeg, a noć gusta, tiha. Sve se čeljad skupila kod Mitra na ognjište. Varnice pucketaju, konak miriše na dim, a Mitar, raspoložen, krenu priču.

„Jeli, jeste li vi koji ikad bili gore, od Nevesinja prema Zaboranima i Dramiševu? Ja bio mali, ali me đed vodio na sabor na Uspenje. Još mi u uhu ono pojanje. A pamtim, reko’o mi đed: „Ovdje, đe je sad crkva Miloševka, sahranjen je sam Miloš Obilić.“ Narod to mjesto zove Ocrkavlje – vele, bio tu manastir veliki“

Mitar povuče dim iz cigare koja je gorjela među čvornatim prstima, zaškilji na jedno oko i nastavi.

„A ne ne! Gospoda mi Boga, nije to obična crkva, braćo moja. Čuda se tu dešavaju. Znate li šta se zbilo, dvije godine po ratu? U aprilu, deset njih kopalo raku. Kopaju oni, jedan metar, i naiđu na poklopnicu starog groba. Zamahnu jedan krampom, bum! Kad ono, zvono na crkvi samo zazvoni“

Svi oko vatre zaćutaše. Samo se jedan mudrijaš oglasi.

„ Eto jes taman…“

Na to će Mitar ljutito:

„ Šta se smiješ, rđo od čoeka! Niti se šalim, nit’ mi je do šale. Tri puta on udari, tri puta zvona sama zvonila, kao da nebo uzvraća udar! Je li to, a? Pa ostavili taj grob nedirnut. Od tog dana u Lukama kažu: „Miloševka čuva svoje mrtve i svoje tajne.“

Zanijemila sva čeljad. Svi se krste, gledaju jedni u druge. Ali Mitar ne prestaje i okrenu se oinom mudreši.

„ A znaš li, jado, za drugo čudo? Kad se avgust sa septembrom mijenjao, kiša padala tiho, ni groma, ni vihora. Ali ujutro, šta je narod vidio? Sav bakarni krov Miloševke, u jednom komadu, ko ruka džinovska da ga je podigla, leži osam metara dalje! I ne bi to sve, a jok...Jedini spomenik u groblju što nije nosio krst, leži oboren“.

Opet varnice pucnu, svi se od neke jeze stresoše, a mudreša ćuti. Nestao negdje u mraku. Ostali samo slušaju, krste se, pogledavaju u vrata kao da će nešto ući.

„E, đeco moja, da vam velim: Miloševkina zvona ne zvone uvijek ljudskom rukom. Njen krov jednom sam sebe skinuo. Njeno groblje čuva kamen što ne da da ga kramp dotakne. Zato kad u Lukama zvona zazvoni, zastanite i oslušnite. Jer znajte: to možda nije ruka zvonara. To je možda glas neba, ili sam Miloš iz dubine groba, da opomene – da je sveto življe od prolaznog“ završi Mitar sa pričom

Tišina. Čuje se samo vatra.

Samo se stara Petruša oglasila:

„Amin, sinko. Tako i jest Gospoda mi Boga“.

Prekrsti se polako, a ostali za njom.

Vani je počela mećava.