Почетком осамнаестог вијека, тихо и готово непримјетно, из камене Дабрице према Мостару кренуло је име које ће се дубоко урезати у трговачку, културну и винску историју Херцеговине – Јелачићи.
Један њихов огранак зауставио се у Ортијешу, близу бистре Буне, а други је нашао дом у самом Мостару, граду сунца, камена и трговине. Вријеме је чинило своје: од скромних досељеника израсли су у једну од најугледнијих и најбогатијих српско-православних породица у граду. Њихове куће биле су расуте попут свједока једног златног доба – Под липом, у Дудиној улици, у Церници, у Османа Ђикића, на Главној улици гдје је читав блок дисао њиховим именом. Највећа међу њима, двоспратница на углу Главне и Дудиног сокака, стајала је као нијеми споменик успона, рада и достојанства.
Године 1882. рођена је трговачка кућа „Ђордо & Ристо Јелачић“. Испрва трговина колонијалном и мануфактурном робом, а потом – судбинским заокретом – посвећена вину. Јер лоза и камен, сунце и труд, били су природни језик Херцеговине, а браћа су га знала слушати. Њихови подруми у Драчевицама чували су тишину вина које сазријева, док је канцеларија на Главној улици, под бројем 144, била мјесто сусрета трговине и угледа. Тај број и данас стоји, као тиха потврда трајања.
Јелачићи нису живјели само од посла. У њиховим кућама биле су библиотеке, архиве, књиге које су говориле о свијету ширем од Мостара. Као и многи тадашњи мостарски Срби, вјеровали су у знање, у школу, у право на властити језик и вјеру. У доба Аустро-Угарске, били су дио борбе за црквено-школску аутономију и национално освјешћивање, схватајући да се идентитет чува и пером, и књигом, и радом.
Ристо Јелачић, школован у виноградарској школи код Беча, вратио се као зналац, као човјек који је лози дао науку, а вину углед. Био је и међу оснивачима Прве српске банке у Мостару, гдје је раме уз раме са Пером Шантићем и другим угледницима градио финансијске темеље заједнице. Његово име уписано је међу оне који су вјеровали да Херцеговина може стајати равноправно с Европом.
А Европа их је препознала. На међународним изложбама у Будимпешти, Бриселу, Бечу, Марсељу, Лондону, Амстердаму и Паризу, вина браће Јелачић освајала су злата, сребра, дипломе и највиша признања. Њихов меморандум био је окићен медаљама попут ратника, а ордени цара Фрање Јосипа, краља Леополда и краљице Викторије говорили су језиком који не тражи превод.
Њихова вина пила су се у Трсту, Гразу, на западноевропским трпезама, а мостарске трговачке куће – попут Шантића – редовно су наручивале жилавку и блатину из њихових подрума. На рачунима, у горњем лијевом углу, стајао је округли печат:
„Први херцеговачки подрум вина Ђорђа и Ристе Јелачић“ – кратак натпис, а у себи читав један свијет.
Данас, када се прође Мостаром, можда се њихово име не чује гласно. Али оно је остало у камену, у улицама, у старим подрумима и у памћењу града. Као вино које дуго сазријева – тихо, дубоко и постојано.
