У вријеме када се традиција све чешће потискује савременим начином живота, млади људи попут Огњена Стојановића из Билеће показују да љубав према обичајима, пјесми и историји има своје достојне наследнике.

Огњен Стојановић, млади гуслар из Билеће, каже да се на нашем подручју Божић углавном прославља на сличан начин. Празник почиње раним устајањем, а породица се окупља око трпезе.

„Устајемо рано, мајка припрема цицвару и погачу, а мрсимо се јер је претходио велики божићни пост. Уз трпезу се дружимо и пјевамо, а потом ја, као полазник, идем на два мјеста“, прича Стојановић.

Звук гусала у њиховом дому, како каже, свакодневица је, а посебно на Божић, најрадоснији хришћански празник.

„Важно је да се веселимо и радујемо, а један од најљепших начина је да уз гусле заједно пјевамо изворне пјесме. Гдје год гусле дођу у госте, сви их траже и воле да чују њихов звук“, истиче Огњен.

Млади гуслар осврнуо се и на обиљежавање Бадњег дана. Живи у насељу Хељдиште гдје се, како каже, његује обичај заједничког одласка у бадњаке.

„На Бадње јутро окупимо се рано и заједно идемо по бадњак. Дружимо се, пјевамо и чувамо наше обичаје“, каже Стојановић.

Говорећи о значају гусала, Огњен истиче да су оне имале велику улогу у очувању српског народа и идентитета.

„Гусле су нас одржале и снагу нам дале. То је диван и најважнији инструмент за Србе. Српска историја се од давнина пјевала уз гусле, а млађим генерацијама оне преносе истините приче, јуначке подвиге и славну прошлост. Божић је додатни повод да се загусла“, наглашава он.

Да гусла почео је са једанаест година. Најприје се родила љубав према изворним пјесмама, а потом и према самом инструменту.

„То је ишло једно уз друго. Учланио сам се у Удружење гуслара и епских пјесника ‘Војвода Глигор Милићевић’. Почео сам да пјевам изворне пјесме, да вјежбам гуслање, купио сам своје прве гусле и тако је све почело“, присјећа се Огњен.

Не може да издвоји једног најбољег гуслара, јер, како каже, данас има много врхунских извођача који су гусле подигли на виши ниво.

„Један од узора ми је Бошко Вујачић, а међу данашњим најпознатијим гусларима је Максим Војводић“, наводи он.

Према његовим ријечима, у посљедње вријеме све је веће интересовање младих за историју, гусле и традицију.

„Многе мале историјске чињенице које не налазимо у уџбеницима можемо да чујемо и научимо управо кроз гусле“, каже Стојановић.

Када је ријеч о наступима, Огњен истиче да нема трему, иако се, како каже, понекад може догодити грешка.

„Некада је то глас, некада гусле или гудало. Ништа није савршено ни идеално, али је најважније снаћи се у датој ситуацији“, објашњава он.

Са посебном емоцијом присјећа се свог првог наступа.

„Мој први наступ био је у Билећи. Пјевао сам пјесму „Сан Вука Мандушића“, која ми је тада била омиљена, то је један лирски дио из ‘“Горског вијенца“. И дан-данас радо пјевам ту пјесму“, каже овај млади гуслар.

Огњен је учесник бројних хуманитарних акција и концерата, а члан је и хуманитарне фондације „Хришћани за Хришћане“. Посебно су му у сјећању остала два хуманитарна концерта одржана у Липару и Сомбору 2023. године, када је сав прикупљени новац дониран дјеци са Косова и Метохије.

Остварио је и запажене резултате на такмичењима.

„Имам четири пехара са четири републичка такмичења. Освојио сам једно треће, једно друго и два прва мјеста, 2023. и 2025. године. На мом другом наступу у животу, 2022. године, на Фестивалу младих гуслара Републике Српске, освојио сам треће мјесто“, наводи Стојановић.

Фестивали су, како каже, веома важни за афирмацију младих гуслара, а сматра да сваком наступу треба приступити са истом снагом и посвећеношћу.

„Гуслам сваки дан и то је постао мој начин живота. Гусле живим и проживљавам. Поред школских обавеза, увијек успијем да нађем времена за вјежбање, некада рано ујутру, некада касно увече, али увијек има времена ако се добро организујем“, истиче он.

За крај, Огњен поручује да свака српска породица треба да има три ствари: икону, кандило и гусле.

„Икона и кандило су православне реликвије, а гусле су у генима српског народа. Увијек ће се наћи неко код кога ће се пробудити жеља и љубав да загусла“, закључује млади гуслар из Билеће.

Приче попут Огњенове показују да гусле нису само инструмент, већ живо свједочанство традиције, вјере и идентитета. Док млади попут њега са поносом чувају и преносе оно што су нам преци оставили у аманет, сигурно је да ће звук гусала и убудуће одјекивати херцеговачким крајем и подсјећати на корјене које не смијемо заборавити.