Снијег је падао споро, готово свечано, као да не жури да покрије земљу него да је умири. 

Пахуље су се задржавале у ваздуху као мисли које не могу да се одлуче хоће ли на свјетлост или у заборав. Пут према Љубомиру био је једва назнака, бљештава линија што нестаје под ногама и опет се јавља, као слаб траг наде.

Милован је слушао снијег. Сваког корака био је свјестан. Чинило му се да му се под опанцима ломи нешто крхко и свето, као кора хљеба на славској трпези. Вјетар је носио ледени прах и пјевао кроз голе гране, тихо, дуго, жалосно. Та пјесма је била опомена: свијет је велик, човјек мали, а пут кући увијек најдужи онда кад је најпотребнији.

Из даљине се јави завијање. Једно. Па друго. Па цијела туга планине у једном звуку. Милован застаде. Слушао је како се тај глас котрља низ брдо, како се судара са шумом и враћа још празнији. Осјетио је да га неко прати прије него што је повјеровао у то. Тишина између завијања била је тежа од самог гласа.

Полако се окренуо. Нигдје ништа осим бијелих ковитлаца и тамних стабала што стоје као неми свједоци. Срце му је куцало споро и јасно, као сат у празној соби. И тада, као у сну, угледа дуб крај пута. Пришао му је лагано, као да прилази живом бићу. Руке су му клизиле по кори, храпавој и хладној, али познатој. Пењао се опрезно, осјећајући сваку грану под дланом, сваки покрет као молитву без ријечи.

Са висине је кућа изгледала далеко и блиско у исти мах — као свјетлост која те зове али ти не иде у сусрет. Фењер на прозору треперио је споро, као да и он дише. Милован дозва једном. Па опет. Глас му се губио у снијегу као камен у води.

Вукови су се појавили тихо, готово нечујно. Њихове сјенке клизиле су по снијегу, а очи свијетлиле мутно, жутом, гладном свјетлошћу. Нису журили. Чекали су под дрветом као стрпљиви чувари нечега што тек треба да се догоди. Њихово завијање било је ријетко, продужено, као жалопојка.

Хладноћа се увлачила у Милована полако. Прво у прсте. Потом у ноге. Па у груди. Вријеме се развлачило као дим над огњиштем. Капци су му постајали тешки. Свако затварање очију било је дуже од претходног. И у том полусну, у тој међи између сна и нестанка, учини му се да свјетлост са куће расте, да се одваја од прозора и клизи уз брдо.

У кући — фењер се угаси без гласа. Пламен не затрепери него ишчезну, као да га је неко дохватио прстима. Врата се отворише споро, уз тихи уздах старог дрвета. Хладан ваздух уђе и донесе са собом једва чујан глас.

Људи устадоше полако, збуњени и уплашени, као да их неко тихо зове по имену. Узеше пушку, фењер, и пођоше кроз снијег који је и даље падао мирно, равнодушно, као да небо не зна какву драму покрива.

Пуцњи одјекнуше тупо. Вукови се разиђоше невољно, као сјенке које се враћају тами. А Милован, полумртав од студени, клизну са гране у руке оца.

У соби, крај огњишта, топлота га је враћала споро, као што се живот враћа у промрзло тијело. Баба Томана, слијепа, али окренута право ка икони, прошапута:

— Није снијег угасио свјетло. Није вјетар отворио врата. Он је дошао прије вас. Свети Јован… Ко други…, рече.

Свјећа пред иконом горјела је мирно. И у тој тишини што је мирисала на восак и дим, учини се Миловану да га свети Јован гледа благо и стрпљиво — као неко ко је све вријеме стајао на снијегу, чекајући да дијете изговори последњи дах и буде спасено.