Tradicija sokolskih taborovanja u Boki Kotorskoj svjedoči o zlatnom dobu kulturnog i fizičkog uzdizanja beogradske omladine. Kroz sjećanja na Đenoviće iz 1927. godine, autor Saša Nedeljković prikazuje vrijeme kada su disciplina, zajedništvo i upoznavanje primorja bili temelji sokolskog vaspitanja. Od međuratnih šatora pod maslinama do savremenih kampova, ovaj tekst osvjetljava neraskidivu vezu sokolskog pokreta i jadranske obale.

Posle Prvog svetskog rata sokolska društva trudila su se da što više njihovih pripadnika, a posebno dece i naraštaja, letuje širom zemlje. Sem oporavka, cilj sokola bio je da sokolska deca i naraštaj što bolje upoznaju svoju zemlju i njenu istoriju. Narod koji je vekovima živeo razdvojen u više država trebalo je sokolskim zalaganjem da se upozna i zbliži. (1)

Sokolska štampa je takva putovanja isticala kao primer za ugled, opširno izveštavajući o letovanjima. Student tehnike Stanislav Jeftimijades je na svom putu po Primorju obišao logor sokola iz Beograda u Đenoviću, 11. 7. 1927. godine. (2) Beogradsko sokolsko društvo „Matica“ organizovalo je 1928. godine put za preko 90 članova društva u Đenović, u Boki Kotorskoj. U članku je Drag. M. Jovanović iz Beograda istakao da je Beogradsko sokolsko društvo „Matica“ uložilo mnogo truda da i te godine omogući svojim mladim članovima taborenje na obali Jadrana.

Nije bilo lako sa skromnim i ograničenim sredstvima kojima je „Matica“ raspolagala spremiti i održati tabor i ove godine. Ipak, dokazalo se da se sa malo dobre volje, žrtvovanja i energije može mnogo postići. Posle svesrdnog oproštaja od milih i dragih, i uz veselu pesmu, sokolići su vozom putovali do mora. Proveli su jedan mesec u taboru pod šatorima. Dane su provodili u vežbi pod vedrim nebom umesto u sokolani, u šetnji po obali, u utakmicama u veslanju i plivanju. Da bi iduće taborenje bilo što uspešnije, te da umesto 90 povedu 180 članova, bilo je potrebno da se odmah počne sa pripremom. Štednjom su trebali da dođu do novca, koji je bio jedan od glavnih faktora pri izvođenju taborenja. Beogradsko sokolsko društvo „Matica“, rukovodeći se moralno-vaspitnim karakterom taborenja, rešilo je da sav prihod od svojih posela priloži fondu za taborenje. (3)

Sem u časopisu „Soko Dušana Silnog“, o letovanju je izveštavano i u članku „Đenović – letovalište beogradskih sokola” u „Sokolskom glasniku”. Istaknuto je da već dva leta beogradski sokoli letuju u Boki. Ako se za Herceg Novi govorilo da je letovalište Beograđana, za Đenović se moglo govoriti da je letovalište beogradskih sokola. Među Bokeljima su se osećali kao kod svoje kuće. Za gostoprimstvo Đenovčana čulo se nadaleko.

Posle dugog i živopisnog puta kroz Bosnu i Hercegovinu stigli su u Boku, gde su ih pozdravili stari, prošlogodišnji poznanici. Vozili su se lađicom dok se duž cele obale razlegao bratski pozdrav: „Zdravo i dobro nam došli!”. Kad su stigli u Đenović, koji su voleli kao svoj zavičaj, požurili su da pozdrave stare poznanike i svaki kutić na obali. Bili su presrećni što su se ponovo nalazili u svom starom mestu i u svom logoru. Na samoj obali mora, u školskom dvorištu, okruženi čitavom šumom maslina i smokvi, bili su svrstani u dva reda šatori sa „Zelenkom” na čelu. Na samom ulazu, na dva stuba, bilo je napisano „Tabor beogradskih sokolića”, a na svakom stubu vila se po jedna državna zastava.

U logoru je vladao primeran red i čistoća, što je ostavljalo izvanredan utisak kako na one koji su tu boravili, tako i na strance. Logorski život počeo je u sokolskoj disciplini. Uticaj mora, vreli sunčani zraci i lep vazduh činili su svoje. Sokoli, zamoreni od gradskog života, školskog rada, radionica ili kancelarija, primetili su tokom boravka zdravstveni napredak. Za šest nedelja nije bilo nijednog slučaja bolesti. Uveče bi se žurno okupili, na prvi zvuk logorskog trubača, da saslušaju naredbu za sutrašnji dan, kako bi odmah potom, u prvi sumrak, večerali.

Zamoreni plivanjem, veslanjem i drugim igrama, okupili bi se posle večere na morskoj obali, pa započeli vesele priče ili šale iz logorskog života, ili bi pevali narodne pesme i igrali u kolu dok bi polako padao mrak na Boku i njihove šatore. Trubač je davao znak za počinak. Noći su skoro sve vreme bile divne, a tokom spavanja pod šatorima uvek je pirio lak povetarac i svež vazduh. Dvojica po dvojica stražara, u tri smene, svu noć su bdili u logoru, a poslednja dvojica su, čim se sunce zarumeni, budila trubača da malo potom probudi ceo logor. Ređalo se umivanje pod tuševima, obavezne strojne vežbe, doručak… da bi oko pola deset išli na kupanje, ručali na vreme, napili se izvorske vode, pa do tri sata spavali.

Deca su sve vreme bila zajedno. Kupali su se ili su duž obale skupljali morske školjke i sunđere, dok bi drugi seli u barku sa dvanaest vesala i veslali „kao veliki” preko mora, pevajući omiljenu logorsku pesmu „Oj, Moravo, oj, Moravo, moje selo ravno” ili „Oj, mila mi Dalmacijo, nikad te zaboraviti neću ja…”. U nekoliko izleta obišli su celu Boku, a stariji su se peli na Lovćen. Bilo im je žao kad su morali da se vrate. Koliko su žalili što ostavljaju more i Boku, isto toliko su žalili svoj logor. Kad su počeli motikama da ruše „Zelenka”, nekoliko mališana je počelo da plače. „Zelenko” ih je primao sve skupa i za vreme jela zaklanjao od sunca ili kiše. Deca su volela ono što je veliko, a on je bio najveći i najlepši u logoru.

Sokoli su, sem što su leto proveli u miru i tišini, divili se lepoti Boke i plavog Jadrana, zanosili se veličinom Lovćena, učili da raspoznaju znakove mornarice, a ujutro bi dugo pratili u vazduhu nad vodom vežbe hidroaviona. Sve su to bili spremni da ispričaju svojim drugovima kad se vrate u Beograd. Sećaće se Boke i njene obale, i dragih prijatelja iz Đenovića koji su stojički podnosili tutnjavu morskih valova. Pred polazak, na obali se okupilo celo selo, zajedno sa pop-Jovom i bratom Kovačom. Bokelji su im bratski stisli ruku i poželeli im srećan put, moleći ih da ih i idućeg leta posete. I dok se prevozno sredstvo kretalo, polako se i sa jedne i sa druge strane čulo trokratno: „Zdravo, zdravo, zdravo…”. Na kraju članka pisac je istakao: „Neka je hvala Đenovčanima za gostoprimstvo”. (4)

Sokoli iz Sokolskog društva „Đenović” sarađivali su sa sokolima iz Beograda prilikom taborovanja u Đenoviću. Po Sokolskom kalendaru za 1929. godinu, starešina društva bio je Jerotej Jovan Petković, načelnik Ivan F. Kovač, tajnik Zvonko Filipi, a predavač Jovo Petković. Bilo je 74 člana, 35 vežbača, 16 muške dece, 10 ženske dece i 10 članova u sokolskoj odori. Društvo je vežbalo u privatnoj vežbaonici, priređivalo je javne vežbe, a imali su pet saradnika, sedam prednjaka i knjižnicu. (5) Deo članova sokolskog društva bili su meštani, a deo oficiri i vojnici iz kasarni.

Milojko Jeftimijades odgovorio je na primedbe o sokolskim letovanjima iznete u članku brata M. Stanojevića iz Velikog Bečkereka (danas Zrenjanin) u „Sokolskom glasniku“ od 1. septembra 1930. godine. U svom odgovoru istakao je da je cilj sokolskih letovanja da se deca i naraštaj, izdvojeni od svega drugog i povereni danju i noću iskusnim sokolskim radnicima, upućuju kako da postanu dobri sokoli i građani svoje otadžbine; da zavole sokolstvo i njegovu organizaciju; da zavole svaki deo otadžbine i ceo narod sa njegovim kulturnim tekovinama, kako bi se u slučaju potrebe žrtvovali za otadžbinu. Zato su letovali uvek na drugom mestu. Time su se na samom izvoru upoznavale sve narodne tekovine: pesme, igre, nošnja, motivi i druge umotvorine, a ujedno se predavanjima i priredbama širilo sokolstvo u narodu. Upoznavali su se sa svakim delom zemlje i njegovim lepotama: jezerima, klisurama, slapovima, rekama, poljima, planinama, selima i gradovima.

Životom u taboru pod šatorima, izletima, kupanjem, sunčanjem, dečjim igrama na otvorenom polju i brdskom ili šumskom vazduhu, sokolići su postajali zdravi, otporni i čili. Letovanja su bila prosvetna škola za stvaranje sokola; na njima se postizalo ono što nije moglo da se postigne u sokolskim domovima na časovima vežbanja i kratkim predavanjima. Sokoli nisu bili ni skauti ni ferijalci da bi išli samo radi odmora i provoda. Sokolsko društvo „Beograd Matica” izvelo je 1930. godine svoje deseto letovanje pod šatorima, i išli su gotovo uvek na drugo mesto. Mogli su da opravdaju dva letovanja na istom mestu jer je mesec dana bilo malo za upoznavanje okoline i naroda. Trebalo je letovati i na Jadranu i u Maćedoniji. Na Jadranu je sokolstvo bilo brojno jače nego u Staroj Srbiji i Maćedoniji.

Smatrao je da je spavanje pod šatorima zdravije nego u četiri zida. U zgradama je, i pored održavanja reda i čistoće, bilo prašine, a pri spavanju nije bilo svežine i čistog vazduha kao pod šatorima, gde su se mogla podići krila. Spavanje pod šatorima je bilo, po njemu, mnogo zdravije, ali su šatori trebali biti visoki i prostrani, a ne tek nekoliko krila bačenih na zemlju, što iziskuje ležanje na slami na tlu. Kreveti su morali imati dovoljno ćebadi da deca ne bi nazebla. U njegovom društvu nekoliko članova odbora za letovanje je odmah posle jednog letovanja počinjalo sa radom i pripremama za drugo.

Prvog dana po dolasku, svaki učesnik je morao da napravi iznad svog kreveta čiviluk i police, gde je u redu držao svoje stvari, o čemu su vodnici vodili računa prilikom pregleda. Navikavali su se na svakojaka snalaženja i trpljenja. Morali su se navikavati i na veće nezgode, dok su ove bile male. Letovalo se izvan mesta, ali blizu, da bi se s vremena na vreme posećivalo naselje radi upoznavanja kraja, naroda i širenja ljubavi, bratstva i sokolske ideje. Kod iskusnih sokola koji su već letovali, kuhinja je bila odlična. Od cigala bi uvek sazidali veliku peć i pokrivali je naročitim šatorom, te su na takvoj vatri mogli da peku cele volove, a ne samo jelo za grupu od preko sto duša. Vodili su svakog puta profesionalnu kuvaricu uz odgovarajuću platu, i ona je kuvala bolja jela nego što je većina učesnika imala kod svojih kuća.

Hrane je bilo uvek dosta. Dao je podatke sa prethodnog taborovanja sokolskog društva „Beograd Matica”. Njih je bilo 120, proveli su 34 dana u mestu i za to vreme pojeli preko devet tona hrane. Na svakog pojedinačno dolazilo je dnevno preko dva kilograma hrane, sem hleba, koji je svako mogao da jede koliko je hteo. Vodili su detaljan spisak o potrošnji svake vrste hrane. Radi veće ugodnosti pri jelu, imali su naročito uređenu trpezariju. Jedan veliki šator, dužine dvadeset i širine deset metara, bio je razapet na konstrukciji izgrađenoj od greda i letvi. U njemu su bila četiri stola od dasaka, svaki dužine osam metara i širine jedan metar, kao i klupe. Pre svakog obroka reduše su pokrivale stolove belim čaršavima, koji su prani jednom nedeljno. Pored činije u kojoj je primao hranu iz lonca, svaki učesnik je imao još po dva tanjira, pribor za jelo, ubrus i čašu za vodu.

U taboru su išli u kratkim pantalonama, bosi i bez košulja. Vodilo se računa o higijeni, estetici, redu i disciplini više nego što se obraćala pažnja na decu kod njihovih kuća. Članovi starešinstva i predvodničkog odbora stalno su vršili kontrolu, a taborski lekar brinuo se o zdravlju i o tome da se poštuju svi higijenski propisi. Odbor za letovanje društva „Matica” davao je izveštaj u „Sokolskom glasniku“. Ceo odbor za letovanje sokolskog društva Beograd „Matica” bio je sastavljen od članova starešinstva i predvodničkog odbora koji su proveli jednu deceniju na radu stvarajući, pripremajući i vodeći letovanja. Pozvao je u članku ona sokolska društva koja nisu imala mnogo iskustva sa taborovanjima da se obrate sokolskom društvu „Beograd Matica” radi informacija. (6)

Sokolsko društvo Đenovići, 1923. godine

Sem sokola iz Beograda, i sokolska društva iz ostalih gradova u Srbiji letovala su na Primorju. Sokoli iz Smedereva letovali su u Đenovićima od 1927, u Dubrovniku i Svetom Stefanu jula 1928, na Hvaru jula 1929, u Novom Vinodolu 1931, 1932. i 1933. godine. (7) Sokolsko društvo „Zemun-Matica” organizovalo je sokolska taborovanja pod šatorima na moru u Makarskoj, Aleksandrovu i Orebiću. (8)

Obnova rada sokolskih društava počela je devedesetih godina 20. veka. Prva velika akcija Sokolskog saveza Beograda 1993. godine bila je organizovanje letnjeg sokolskog kampa u tadašnjem odmaralištu Vojske Jugoslavije „Valdanos” kod Ulcinja, uz učešće više od 1.500 sokola. Odmaralište se nalazi na 5 km od Ulcinja i oko 25 km od Bara. Tu se nalazi maslinova šuma od 20.000 stabala. (9)

Sportski centar „Žarkovo” ima letovalište u Buljaricama. Letovalište koriste i sokoli (Soko Batajnica…). U letovalištu radi škola plivanja. Uprava letovališta je omogućila besplatan boravak deci iz Republike Srpske. Boravilo je osamdesetoro dece sa Pala i iz Zvornika u leto 1995, a u leto 1996. godine 54 dece iz Brčkog. U toku leta 1996. više od stotinu dece naučilo je da pliva. Pored toga, organizovani su turniri u stonom tenisu, malom fudbalu, igre bez granica, izbor lepotice kampa, igranke… Upravnik je istakao: „Radovaće nas ako se i sokoli opredele da dođu u naš kamp.” (10)

Sokolsko društvo „Sremska Mitrovica” priredilo je kamp u periodu od 23. do 30. 7. 2011. godine na Divčibarama, u odmaralištu „Stevan Filipović”. Organizator kampa i prvi trener bio je Mlađan Jakovljević, trener gimnastičarki u Sokolskom društvu „Sremska Mitrovica”. Prisustvovalo je sedam gimnastičarki iz Sremske Mitrovice, te 17 gimnastičarki i 17 gimnastičara iz Smedereva. Iz društva su kao treneri prisustvovali Nata, Dragan, Jadranka, Veselin i Uroš. Program vežbanja bio je koncipiran tako da su se smenjivali kondicioni treninzi, vežbanje na parteru i trombolinu, šetnje u prirodi i plivanje u bazenu. Vežbalo se na otvorenom i u prostorijama odmarališta. Kontakt sa roditeljima ostvarivan je preko mobilnih telefona i svakodnevnog izveštavanja o događajima u kampu preko sajta sokolskog društva. U večernjim satima, animator kampa Veselin, uz pomoć Minje i Sare, organizovao je različite zabavne sadržaje. (11)

Sokoli su se u međuratnom periodu trudili da što više njihovih članova letuje po Jugoslaviji. Sem oporavka, cilj sokola bio je da sokolići i naraštaj što bolje upoznaju svoju zemlju i njenu istoriju. Narod koji je vekovima živeo razdvojen u više država trebalo je sokolskim zalaganjem da se upozna i zbliži. Primer takvog letovanja bilo je letovanje beogradskih sokolića u Đenoviću, u Boki Kotorskoj. Sokolska štampa opširno je pisala o letovanju i bratskoj pomoći prilikom boravka sokola u Đenoviću.

Učesnici u raspravi izneli su svoja iskustva o tome šta je sve rađeno prilikom priprema za letovanje i na samom taborovanju. Smatrali su da je u zgradama, i pored održavanja čistoće, bilo prašine, i zato je za njih spavanje u šatorima bilo zdravije. Za razliku od drugih udruženja, nisu išli na taborovanja zbog odmora i provoda. Taborovanja su bila prosvetna škola za stvaranje sokola. Postizali su ono što nije moglo da se postigne u sokolanama na časovima vežbanja i kratkim predavanjima. Tokom taborovanja su u nekoliko izleta obišli celu Boku, a stariji su se peli na Lovćen. Sokolićima su taborovanja ostajala dugo u uspomeni. Socijalnim pravilnikom Saveza sokola predviđeno je da se organizuje oporavak za siromašnu sokolsku omladinu putem taborovanja. Posle obnove rada sokolskih društava devedesetih godina 20. veka, sokoli su nastavili da organizuju letovanja.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za zdravstvenu istoriju Srbije