У далеком Ванкуверу, далеко од херцеговачког крша, сунца и родних огњишта, 25. априла одржано је друго Херцеговачко донаторско вече у организацији Сава и Весне Ковач. Окупљени земљаци и пријатељи Херцеговине још једном су показали да даљина не може избрисати љубав према завичају, нити ослабити жељу да се помогне своме народу.

У духу православне вјере и саборности, вече је благословио протојереј-ставрофор Мирослав Дејанов и протонамјесник Вук Милишић, у присуству почасног конзула Србије господина Предрага Владиковића и великог броја Херцеговаца, пријатеља и добротвора који су се окупили са истом жељом – да сачувају завичај од заборава и помогну онима којима је помоћ најпотребнија.

Ово хуманитарно вече имало је племенит циљ – један дио прикупљене помоћи, као и 2023. године, биће упућен српском народу на Косову и Метохији, док ће други дио бити намијењен Доњој Херцеговини, Билећи и Требињу, као и изградњи спомен-обиљежја погинулим борцима Улошке црквене општине.

Поред свечане вечере, посебну емоцију донио је културно-умјетнички програм под називом „Ту је моје огњиште“, који је многима измамио и сузу и осмијех, подсјећајући присутне на крај из којег су потекли.

Говорећи о значају завичаја, породице и предака, Весна Ковач је истакла да је ово вече за њу много више од хуманитарног окупљања – то је завјет онима од којих потичемо и онима којима остављамо оно што смо наслиједили.

"У сваком мом кораку, у свакој ријечи, у сваком уздаху, осјећам дух мојих предака. Чујем њихов глас. Кад застанем, они ме покрену. Кад посустанем, они ме подигну. Они су око мене. Тихо бдију нада мном и над мојом породицом, као свјетлост која се никада не гаси.Њихова снага, иако невидљива, увијек је постојана и живи у мени. Они ме хране љубављу, оном тихом, дубоком, непролазном. Ослушкујем их и пратим њихове знакове на својој животној стази“, поручила је Весна Ковач.

Ово донаторско вече у Ванкуверу није било само хуманитарни догађај, већ истински сусрет душе и завичаја. У пјесми, здравици, молитви, гуслама и саборности, оживјела је Херцеговина далеко од својих камених стаза, али близу срца сваког човјека који је те вечери био дио овог сабрања.

У далекој Канади још једном се показало да Херцеговина живи гдје год живе њени људи – у вјери, пјесми, слози, сјећању, доброчинству и љубави према своме народу.